DVESTOTA GODIŠNJICA OD POGIBIJE VELIKOG SRPSKOG JUNAKA HAJDUK VELJKA PETROVIĆA, OSLOBODIOCA NEGOTINA I KRAJINE U PRVOM SRPSKOM USTANKU

HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ

(Lenovac, okrug timočki, oko 1780 — Negotin, 18.07.1813)

Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stoleća probudiše narod svoj, imađaše po koje vidno obeležje svoga duha i karaktera. U duši je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u trećega je tačnost dostigla vrhunac — a pravo obeležje duha Hajduk-Veljka Petrovića bejaše i ostade junaštvo. Vazda i bez pogovora svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu viteških mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih znamenitih događaja, Sima Milutinović, kliče:

 Kad se s danom isporedi tama,

I kopriva s kedrom livanskijem —

Tad’ sa Veljkom pređašnji junaci!

A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukčijem megdanu, Vuk Karadžić piše o njemu: „Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti“. Vuk je napisao poviše biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima ističe biografija Veljkova, koja je sačuvala potomstvu lepih crta za obeležje veličine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito povlačimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga što lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje.

 Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istočnoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko živeo u Vidinu i u Požarevcu, služeći u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glavaš. One krvave zime, kad dahije sečom knezova požuriše ustanak, Veljko bejaše u Dubonji, selu smederevske nahije, gde se i oženi. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratničkom, oprosti sa ženom i otpočne ratovati uza Stanoja Glavaša, vojvodu Đušu Vulićevića i brata mu Vujicu, te postane buljubaša. Ne hoteći se, jednom prilikom u 1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoči u hajduke, ali posle kratkog vremena siđe s planine i preda se sa svojim momcima Voždu u trenutku kad se očekivao napad turski.

 S proleća 1807. otpočinje Veljko pravo svoje viteško vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oružje svoju Crnu Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije više ni tražio. Prvi okršaj bejaše u selu Podgorcu, i Veljko ga izvede kratkim srčanim načinom starinskoga ratovanja, zadobivši odmah i slave i odela i oružja i konja i novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivši među njima različite starešine, pa jednu torbu novaca zapečati i pošalje po svom bimbaši Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je Veljko — vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali.

 Njegov način ratovanja najlepše pokazuje Vukovo pričanje: „Kad Turci po tom čuju šta se radi po Crnoj Rijeci i razberu da Veljko nema mnogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka, i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on skupi sve svoje momke i reče: „Braćo! Mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je njih mnogo više nego nas: već hajdemo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na njih, pa ako ih kako zabunimo i razbijemo, dobro; ako li im ne mognemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu“. Pa onda, podignuvši sve svoje momke, otide, te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa u jedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski: „Bježite! Razbi nas Hajduk-Veljko!“ Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju, pa udare preko logora i preko njih, i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos koji gologlav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaša i buljubaša gospodar, kod Savjeta i Crnoga Đorđa h r a b r i  v o j v o d a, a kod Turaka na svemu onome kraju s t r a š n i  n e p r i j a t e lj“.

 Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. Čitav je niz junačkih dela koja je Veljko tu činio, pa je izdržao slavno i tešku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doživeo kao negotinski vojvoda, kuda je otišao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i življaše i ratovaše kao najpoetičniji vitez srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka — kula na kojoj je najradije sedeo — ljulja se od veselja kojim Veljko započinjaše megdane; uzor Čučuk-Stana služi i uživa što je žena takoga junaka; okićen Kušlja hrže i čeka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje teče — a Veljko po zvezdama hvata doba kad mu valja poći. Dođe i taj čas: vojvoda na konju napred za čitavom četom svirača a za njim konjica. Veljko dušom uživa ali se ne osvrće do međe koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Došavši do granice, Veljko rukom daje znak: svirači se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku sleže oko gospodara da čuje kratku ali tešku naredbu za onoga ko iziđe ispred Veljka i još težu za onoga ko ostane iza Veljka… Još malo, i dolazi trenutak juriša i Veljkove pobede. Iz bojnog se okršaja Veljko vraća pesmi koja tu novu slavu opeva. . .

 To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci jurišali na njegov logor!

 Veljka ne treba procenjivati načinom kakvim se cene osobine drugih vođa i upravnika. Veljko nije političar, nije državnik; Veljko nije organizator, nije upravnik — Veljko je vitez.

 Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek iziđe živ, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo očajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku dođe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko jedno jutro — priča Vuk — „iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi. .. a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred pleća, i tako ga prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do „drž —“, i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju… Po tom odmah sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema“. To je bilo 1813. u sred leta između Sv. Ilije i Velike Gospođe.

 Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija — ali slava Veljkova ne samo ne pade već se izvi da na najsvetlijoj zvezdi srpskoga neba večitom svetlošću i zanosom viteškim opija sva buduća pokolenja, kao što mu se na spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, čitaju reči Lj. P. Nenadovića:

— Tvoj nam spomen kao sunce sjaje:

Držaćemo s’ dok nas jednog traje!

Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

AJDUK VELJKO

Ajduk Veljko Petrović, vojvoda krajinski i komandant negotinski, rodio se oko godine 1780. u Crnoj rijeci, u selu Lenovcima. Kad Pasmandžijine krdžalije, tukući se s vojskom biogradskom, popale i poaraju Lenovce (koji se potom prozovu Negalica), kao i mloga druga sela naokolo, Veljko, kao dijete od desetak-petnaest godina, ostavi oca i majku i braću, i otide u Vidin te se najmi u nekaka Turčina da mu čuva ovce, ili upravo da poslužuje druge čobane; a poslije nekoga vremena dođe u Požarevac i onđe se najmi u vojvode da mu gotovi jelo. Pošto i tu provede neko vrijeme, zadocni se na Vaskrsenije igrajući s momčadma u kolu, te svome gospodaru ne zgotovi na vrijeme večere, zato ga gospodar poćera da ubije, a on uteče i otide u ajduke k Stanoju Glavašu, s kojima ono ljeto (1803. godine) provede.

 Kad pred zimu ajduci otidu po jatacima, njega Glavaš namjesti u naiji smederevekoj u selu Duboni kod nekakva čoveka kao da mu čuva ovce. I tako na jataku, kao najamlik čuvajući ovce, oženi se u tom selu, ušavši u kuću nekakvoj udovici, rođaci ili posestrimi Stanoja Glavaša.

 Kad se već buna počne, on se iznajprije držao sa Stanojem Glavašem, a poslije se prilijepi Đuši Vulićeviću, no utom je već i sam bio stekao nekoliko momaka i načinio se kao buljubašica.

 Te zime, između maloga i velikog Božića, dođe sa svoja nekolika momka pijan u Smederevo, te oplijeni nekakve Turke koji su se bili predali Srbima; zato ga Srbi pozovu na sud, no on ne smijedne doći, nego pobjegne opet u ajduke, i tako se sa svojim momcima krio i verkao kojekuda po Krajini, dok naiđe kad su se Srbi spremali da dočekaju Turke, iziđe s podosta momaka te se preda Crnom Đorđiju, i tako mu se oprosti sve.

 U početku 1807. godine, pošto Srbi zavladaju Biogradom, Veljko se stane moliti srpskom Sovjetu da mu dadu dopuštenje da pređe iz paraćinske naije na Krivi Vir, da pobuni Crnu rijeku ili mali Timok i da otme od Turaka, za koji posao on nije iskao nikakve druge pomoći do jedan barjak, i otvoreno pismo da svaki čovek od begunaca ili došljaka iz onoga kraja, koji hoće, može slobodno s njima poći. Kad im on dosadi moleći se svaki dan, onda reče Mladen, koji je kao najstariji bio u Sovjetu:

„Ajde, more, kad je tako navalio da ga pošaljemo, pa ako da bog te što otme, dobro, rasprostranićemo zemlju našu; ako li pogine i propadne, mi mu nijesmo krivi, vidiš da neće da miruje, nego će otići i bez dopuštenja.“

NAJVEĆI JUNAK USTANKA

I tako mu dadu barjak i otvoreno pismo, u kome ga naimenuju buljubašom, i još nekolike stotine groša novca i malo džebane. Veljko sad s tim barjakom i s pismom skupi gotovo 100 kojekaki bjegunaca i bećara iz onoga kraja, pa udari s njima upravo preko Krivoga Vira, i dođe u selo Podgorac, te onđe opkoli nekaka bega u kuli. Istina da s begom nije bilo više do desetak-petnaest duša, ali je kula bila tvrda, zato mu danju nijesu mogli ništa učiniti; a kad bude uveče, Veljko nađe u u selu nekoliko buradi i kaca, pa i napuni slamom i sijenom i, privaljavši pod kulu zapali, te tako upali kulu. Kada kula stane goreti, beg se preda. Tu Veljko nađe kod bega u ćemeru 800 dukata, i još nekakve dvojice trgovaca, koji su bili pošli da kupe goveda, pa se tu zastali, pune dvije zobnice bijeli novaca.

 Potom Veljko iskupi sve svoje momke u paradu, pa im onu jednu torbu bijeli novaca podijeli svima jednako; tako im razdijeli i oružje begovi momaka; a što su uzeli od bega i od ona dva trgovca nekoliko pari lijepi pištolja i noževa, od onije on najbolje izbere za sebe, a ostale ispoklanja znatnijim momcima, govoreći jednome: „A, ti si moj bimbaša“; drugome: „Ti si moj buljubaša“; trećemu: „Ti si moj barjaktar“ itd. Pa onda onu drugu torbu novaca zapečati i po svome bimbaši pošalje Sovjetu. Kad bimbaša te novce s pismom donese i preda Sovjetu, sovjetnici nijesu znali ili će se prije čuditi kako Veljko tako odma dobi tolike novce i njima posla, ili otkud njemu bimbaša kad je on tek buljubaša! Najposlije dozovu bimbašu unutra pa ga zapitaJu: „Ko si ti?“ A on odgovori:

„Ja sam bimbaša gospodara Veljka.“

„A kad si ti bimbaša, šta je Veljko?“

„On je, veli, gospodar.“

 Da su gospodar i bimbaša iskali što od Sovjeta, moglo bi biti i više razgovora, ali budući da su davali, tako Sovjet primi torbu novaca dragovoljno i blagodari i bimbaši i gospodaru.

 Kad Turci utom čuju šta se radi po Crnoj rijeci i razaberu da Veljko nema mlogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on sakupi svoje momke pa im reče:

„Braćo, mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je nji mlogo više nego nas; već ajdmo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na nji, pa ako i kako zabunismo i razbismo, dobro; ako li im ne mogbudemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu.“

Pa onda podignuvši sve svoje momke, otide te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa ujedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski:

„Bježite! Razbi nas Ajduk Veljko.“

Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju pa udare preko logora i prekonji; i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos, koji godoglav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svoji momaka i bimbaša i buljubaša i gospodar, a kod Sovjeta i Crnoga Đorđija hrabri vojvoda, a kod Turaka na svemu onome kraju strašni neprijatelj.

 Godine 1809. poslije propasti na Kamenici, čuvao je Banju od Turaka. Pošto ih Turci opkole i, držeći i nekolike neđelje dana opkoljene, vrlo pritijesne, dođu im Mladen i Vujica s vojskom u pomoć. Kad oni vide i poznadu srpsku vojsku, onda Veljko uzjaše na ata, pa krosred turske vojske iziđe među Srbe, te im kaže da đe će onu noć pograditi šančeve i otkuda će udariti na Turke; pa se onda kroz Turke opet vrati u Banju da uredi vojsku svoju, da i ona u određeno vrijeme udari đe treba.

 Kad Srbi ovi spolja dođu uveče na ono mjesto đe im je Veljko kazao da načine šanac, onda se nesrećom nekako obori puška nekakvom vojniku srpskom sama te pukne, i tako se srpska vojska pobuni i uteče natrag, a Veljko kad čuje đe puške pucaju, pomisli da Srbi, udariše na Turke, pa udari i on iznutra, no Turci ga uzbiju natrag. Kad ujutru svane a to od Srba na određenom mjestu nigđe nikoga, nego im se viju barjaci čak negđe po nekakvim brdima. Onda Veljko, ne mogući se više u Banji držati (jer su mu Turci bili i vodu uzaptili), a ne imajući već nikakve nadežde na Srbe, namisli da s vojskom bježi kroz Turke. Ko prođe, prošao, a ko ostao ostao.

 Kada Turci te jeseni dođu na Moravu, Veljko im je sa svojim bećarima izokola činio veliku štetu i uznemiravao i plašio. A kad budu u Biogradu o Novom ljetu na skupštini, optuže ga nekaki kneščići i buljubašice da je nekake đevojke silovao, i momci njegovi da su nekakvim ljudima pootimali goveda i ovce i prodali kao tursko; i zato ga Sovjet osudi u kulu, no on uveče skupi svoje momke pa im reče:

„Braćo, ja sam mislio mene zovu u Biograd da me pitaju koliko sam rana ljetos pretrpio i koliko mi je momaka poginulo, koliko li sakati ostalo, i koliko mi je kumbara više glave puklo, i koliko je konja poda mnom poginulo, i imam li čim momcima ajluk isplatiti; a oni me pitaju koliko sam đevojaka obljubio; pa sjutra oće da me zatvore u kulu; nego bježite da bežimo odavde.“

 Pa se onda digne sa svima svojim momcima i tu noć pobjegne iz Biograda.

 Iz Smedereva poslije ručka otide preko Morave i dolje preko naije požarevačke upravo u Poreč, đe ga Milenko jedva dočeka, i odredi mu po 500 groša na mjesec, a njegovim bimbašima i buljubašama kom 200, kom 100, a momcima kao i ostalim bećarima.

 Kad pređu Rusi 1810. godine u Krajinu, otide i on sa svojim momcima preda nji, i to je cijelo ljeto s njim rabro vojevao oko Dunava i Timoka, i za rabrost svoju dobio zlatnu kolajnu; a pod jesen je vodio rusku vojsku na Varvarin, đe se u onoj slavnoj bitki ranio u lijevu ruku, i potom u šaci malo ostao sakat (niti je mogao prsta dobro skupiti ni ispraviti).

POGOĐEN, UMIRUĆI, STIGAO JE DA KAŽE SAMO: „DRŽ“!

Toga ljeta dobije negđe od Turaka vrlo lijepu sablju, okovanu srebrom i zlatom i iskićenu kamenjem, pa je preko ondašnjega poglavara ruske vojske pošalje feldmar-šalu Kamenskome na dar, no on mu je vrati natrag, izgovarajući se da on nije vrijedan takvu sablju nositi, nego neka je nosi onaj junak koji je od Turaka zadobio; i pošalje mu 200 dukata na dar.

 Premda se on toga ljeta sastajao i pomirio s Crnim Đorđijem, no u jesen ostaće opet kod Milenka i kod Petra, i oni ga po Novom ljetu (1811. godine) dovedu u Biograd, da bi im s svojim momcima bio u pomoći ako se pobiju s Mladenom i s Crnim Đorđijem. Crni Đorđije pak i Mladen, videći da je on jedina nadežda i potpora Milenkova i Petrova, oblaskaju ga i potkupe, pa još iznesu nekakvo lažljivo pismo kao da su Turci udarili na Banju, te ga tako pošalju na Krajinu pred Turke, obećavajući da će mu se odma vojvodska diploma za njim poslati, kao što i bude.

 Te iste godine u ljeto skoče opet na njega one buljubašice i kneščići iz Banjske i iz Crnoriječke, podmitivši pisara Crnog Đorđija, dignuta sa vel-kom žalošću njegovom iz Banje i premjeste u Negotin mjesto Miše Karapandžića, koji umre toga ljeta. Kad je tako došao u Negotin, nikakva drugog bogatstva nije imao osim dobri konja i gospodskoga rua i oružja; jer na vojsci što je god otkud dobijao, sve je dijelio sa svojima; ali tu 1812. godine zakupi od Sovjeta skele i ćumruke na onom kraju, te se srećom vrlo obogati no i taj dobitak gotovo sav podijeli sa svojim bimbašama i buljubašama.

 Kad se 1813. godine otvori rat s Turcima, odredi mu Sovjet i Crni Đorđije još tri knežine iz naije požarevačke u pomoć da čuva onaj kraj od Turaka. Pošto s ostalim ženama i s đecom iz Negotina is-rati i on svoju ženu sa snaama i s đecom u Poreč, dođe mu jedan prijatelj, i viđevši po sobi različne srebrne nakite konjske i druge kojekake skupocijene stvari, zapita ga uveče nasamo, zašto i to nije poslao sa ženom u Poreč; a on mu odgovori:

„Neka žene nose i čuvaju njiove košulje i čarape i platno, i pređu i pletivo; ovo su stvari junačke, koje sam ja na sablju, a dobio, i sad sa sabljom valja da i čuvam; a koji to nije kadar sabljom čuvati i braniti, nije ga vrijedan ni imati. Sramota bi bilo da Turci dođu u moju kuću pa, kod tolike slave i imena moga, ništa u njoj da ne nađu.“

 Prijatelj je taj njegov namjeravao da ide u Biograd, no on ga je zadržavao i ustavljao, govoreći:

„Mi smo ovđe dosta veseli dana zajedno proveli, ostani i sad da razbijemo Kapetan-pašu (za koga se govorilo da će s vojskom na Negotin udariti), pa barem i slavu da dijelimo.“

 Prijatelj ga zapita kako misli on sad razbiti Turke, a on mu odgovori: „Kako? Izvešću moje soldate i bećare pred nji, pa ću im j… mater.“

 On tada svega vojske nije imao pod svojom komandom više od 3.000, pa i to nije bilo sve u Negotinu, nego nešto bilo odvojeno u Brzu Palanku, a nešto u Vediko ostrvo, a za Turke znalo se da i ide na Negotin više od 15.000; zato mu reče prijatelj:

„Ali sad neće udariti na tebe samo subaše, nego će doći carska vojska, i dovući ubojne topove i kumbare; zato može biti da bi bolje bilo da se ti ne zatvoraš u Negotin, nego da načiniš još jedan mali šančić đe u planini, a ovđe da narediš samo toliko pješaka koliko je potrebno za čuvanje šančeva i da im postaviš dobre urednike; pa kad Turci udare na Timok, a ti iziđi te i dočekaj tako s bećarima i sa soldatima, pa ako i razbiješ, a ti ajde opet u Negotin, ako li tebe Turci razbiju, ne idi više u Negotin, nego sa svim konjicima i s ostalom vojskom, što je suviše u šančevima, idi u planinu; pa će se Turci tebe iz planine s 1.000 ljudi više bojati nego da imaš 10.000 pa će te ovđe opkole.“

Na to se on grohotom nasmije, pa odgovori:

„E! ti si se poplašio od Turaka. Moli se ti samo bogu da Turci udare, pa kad dođu moji kozaci s Timoka i reku: „Eto Turaka“, — onda ću ja pripasati sablju i uzjati Kušlju, pa idem u polje pred nji, a ti viči Petra ključara neka ti donese olbu pelenaša, pa evo ovđe sjedi te pij i uzmi durbin te gleda kako ću ja njima da j… mater.“

Potom na nekoliko dana taj prijatelj njegov srećom otide u Poreč i odande u Biograd, a on ostane u Negotinu po starome.

 Kad Turci Redžepovi iz Adakale prvi put iziđu u Ključ da narodu ne dadu bježati unutra u Srbiju, nego da ga vraćaju u Adakale, i tu se pogibju s Veljkovim bratom Milutinom, onda Veljko podigne nekoliko stotina svoje vojske i otide preko Timoka, pa pješake ostavi iznad Vidinskoga polja u brdima, a on s konjicima siđe do samoga Vidina, te zaplijeni svu stoku što nađe po polju vidinskome i pobije Turke koje onako iznenada zateče na polju; pa se taj isti dan s nekoliko iljada ovaca i goveda vrati zdravo i veselo u Negotin.

 Kad se vojska turska prikupi u Vidin, onda se dignu nekolike iljade turski konjanika, te pređu preko Timoka samo da vide kako je; no Veljko i dočeka oko Bukovače i srećno i uzbije natrag. Potom treći dan udari sva sila turska, s topovima i sa svom opravom, te pređe preko Timoka. On, istina, s ono svoje vojske što je mogao izvesti iz šančeva iziđe opet pred Turke i sa neiskazanom rabrošću udari da bi i opet uzbio; no šta je on sa svoji 3-400 konjika i s toliko vlaški soldata u ravnu polju mogao učiniti turskoj vojsci od 15-16.000? S jednom se vojskom tukao, a dvije su tri obilazile da mu zađu s leđa; i tako on ustupi i izmičući se pred Turcima dođe u Negotin. Tu noć iziđe opet iz Negotina te udari na Turke; no Turci se održe. I tako se poslije nekoliko dana svaki dan izilazio u polje i sa neiskazanom rabrošću tukao se s Turcima, no Turci se utvrde i pograde šančeve oko Negotina.

 Turcima dođe u pomoć Redžep iz Adakale i karavlaški knez Karadža i sam veliki vezir Rušić-paša; a u njega i od ono malo vojske što je imao izginu i izrane s najbolji junaci. Turci su se svaku noć kroz zemlju bliže prikučivali k srpskim šančevima i najposlije su se tako blizu bili prikučili da su se batinama pustimičke mogli tući. Tu već sad drugoga boja nije bilo osim sa šančeva iz topova i iz kumbara i iz pušaka.

 Turci sve kule negotinske topovima i kumbarama razvale i obore, i sama ona najveća kula đe je on sjedio padne, i on siđe u podrum. Najppslije mu nestane džebane, osobito taneta i topovski i puščani, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta; a u topove je, kad su negđe Turci činili juriš, metao najposlije i talire.

Sad već kako su se Turci tako prikučili, i nije se više moglo izlaziti na polje da se s njima bije, on je i dan i noć odao po šančevima i ljude slobodio i uređivao da čuvaju dobro. Tako jedno jutro (prvi dana mjeseca avgusta) iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi i popraviti što su turski topovi bili razvalili; a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari isprijeka krosred pleća i tako ga prekine i raznese da ništa više nije mogao reći do „Drž—“, i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju. Kako on tako padne, momci njegovi, koji su onđe bili oko njega, odma uzmu nekakve trave što je za konje bila donešena i onđe se desila, te ga pokriju da ga ljudi ne vide; i ako je do mraka tu ležao mrtav, a uveče ga brat njegov Milutin s momcima uzme te ga iznese iz šanca i sarani kod crkve. Zaludu su tako smrt njegovu krili: vojska odma poviče da se više ne može držati u Negotinu, nego da se mora bježati makar kako. I tako Srbi peti dan poslije njegove smrti ostave Negotin i pobjegnu u Poreč. Potom odma sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema.

Zapis Vuka Karadžića

VOJVODA VELJKO — JUNAK ZA SVA VREMENA

Veljko Petrović rođen je oko 1780. godine u Lenovcu, pod Tupižnicom. Od čobančeta je postao hajduk, a onda ustanik. Bio je učesnik skupa od tri stotine ljudi u Orašcu 15. februara 1804. godine, kada je odlučeno o podizanju Prvog srpskog ustanka i Karađorđe Petrović izabran za vožda. Vojevao je u Šumadiji, učestvovao u oslobađanju Beograda, Pomoravlja, Crne Reke, Timoka, Krajine, Ključa i u proterivanju Turaka s druge strane Stare planine, iz Zagorja i vidinskog kraja. Zbog junaštva koje je ispoljio i uspešnog komandovanja postavljen je za buljubašu, a zatim je naimenovan za vojvodu, sa titulom gospodara. Pored vožda Karađorđa i buljubaše Petra Jokića, samo su tridesetdve vojvode nosile ovu titulu, a Veljko je bio jedini koji se samo sabljom izborio za to: ostale vojvode su mahom bili trgovci, bogati ljudi, koji su za gospodare imenovani i zbog svog ranijeg visokog položaj a u društvu.

 „Po srcu i telesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Evropi svoga svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bili se oni mogli s njim uporediti“, zapisao je Vuk Karadžić u „Žitiju Ajduk-Veljka Petrovića“. On ga je od svih Veljkovih biografa najbolje poznavao, jer se kao carinik u Kladovu često družio s njim.

 Mada je Vuk kao najpozvaniji napisao da je Veljko rođen u timočkom Lenovcu, junaka bi mnogi da svojataju, pa njegovo poreklo, ili njegovog oca, vezuju za Crnu Goru i zapadnu Bugarsku. Iako je Vuk pisao „Žitije“ dvadesetak godina posle Veljkove pogibije, on se oslanjao ne samo na svoje pamćenje, već i na zabeleške koje je načinio drugujući s Veljkom. Ako mu je Veljko rekao da je rođen u Lenovcu, onda je to tako, i nije ga doneo otac Petar iz Crne Gore, kako neki savremeni istraživači pokušavaju da dokažu, polazeći od toga da bi junak kakav je Veljko mogao da bude samo Crnogorac. Ni Vuk ni njegovi savremenici nisu, ništa konkretno napisali o Petrovom poreklu, pa su istoričari, analizirajući doseljavanje u Crnu Reku i Timok, odredili da je pripadao kosovskoj struji, koja je u dva maha, pod patrijarsima Arsenijem Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, naselili ove krajeve istočne Srije. I za Veljkovu majku Petriju smatra se da je sa Kosova, odnosno iz Arnautluka, mada profesor Dušan Bogosavljević navodi da je iz knjaževačkog kraja. Petrija je imala dva brata — Pauna i Cvetka, a njihov otac Ivan je iz roda Skeledžija, što nagoveštava i mogućnost da su iz Raške, pa je neko iz familije bio skeledžija na Drini, ili iz Pomoravlja, gde se, bavio istim poslom.

 Veljkovi preci su se doselili sa velikim stadom ovaca na Sirenjarske livade, u atar sela Lasova, gde su napravili bačije i živeli u krvnoj zadruzi. Zbog čestih upada i pljački od strane krdžalija, turskih hajduka, odlučili su da se presele u naselja. Deo familije (verovatno stričevi) otišao je u Koželj, a Petar je sa dva starija brata, Milojkom i Milisavom, sišao u Lenovac. Tamo se Petar oženio Petrijom, koja mu je izrodila kćer Milanu, iz milošte nazvanu Duda, i sinove Velisava, koga su zvali Velko i Veljko, Milutina i Miljka.

 Kada se Duda zadevojčila, Petar je morao da iseli porodicu iz Lenovca, jer je na nju bacio oko subaša i hteo je da je poturči i uzme za ženu. Još jedan razlog napuštanja sela je iz bezbednosnih razloga, jer je prgavi Veljko sa svojim drugovima na bačiji prebio krdžalije koji su došli da otmu sir i jagnjad i oduzeo im je oružje. Petar Sirinjar je ostavio Veljka kod ujaka, u Lenovcu, a on se s porodicom odselio iz vidinskog u beogradski pašaluk, u smederevsku Dubonu.

 Napušten od roditelja, prepušten ujaku da mu čuva stoku kao sluga, Veljko je često iz besa činio razne nestašluke, a među čobanima se isticao snagom i veštinom u nadmetanjima. Kad je iz Vidina zatraženo da pošalju dva čobanina, seljaci se nisu dovumili: poslali su Veljka Petrovića i Ivka Miladinovića. Tamo se Veljko još više razgoropadio. Kad su pred pašom Pazvan-ogluom organizovali nadmetanje čobana u obaranju, Veljko je oborio sve protivnike, i starije od sebe, što snagom, što varkom tela. Paša ga je pozvao i zagledao se u prašnjavo koštunjavo lice šesnaestogodišnjaka na kome se isticao malo povijeni nos, ispod koga su crne dlačice nagoveštavale da će uskoro postati mladić. Ispod natuštenih obrva blistale su prodorne oči, koje nisu odavale snishodljivost, već kočopernost. Pazvan-oglu je tada izgovorio proročanske reči: „E, ba hajduk Veljko!“ Veljko će uskoro postati hajduk, a veštiiu ratovanja naučiće od iskusnog harambaše Stanoja Glavaša.

II

U oktobru 1806. godine počela je srpska blokada Beograda. Među prvima u logor su stigli Vulićevićevi borci, s kojima su bili Veljko Petrović i njegov zemljak iz Lenovca Stanislav Marković.

 „Karađorđe je nekoliko dana očekivao pred Beogradom dok mu se ne skupi vojska, pa da juriša na nj“, ispričaće kasnije Marković. „Za sve to vreme čekanja izlazio je iz beogradskog grada nekakav bosanski Turčin, koji je izazivao da mu kogod od Srba iziđe na megdan. I mnogi su izlazili, ali se ni jedan živ nije vraćao. Jednog dana Veljko sedeći kraj vatre sa svojim drugovima izjavi kako bi on rad izići Turčinu na megdan, samo ako bi vojvoda (Karađorđe) dopustio. Ode glas od jednog do drugog dok ne stiže i do Karađorđa, koji odmah dođe Hajduk-Veljku, pa ga upita da li on želi izići Turčinu na megdan. Veljko, sedeći prekrštenih nogu kraj vatre, odgovori da bi on smeo kada bi mu vojvoda izun dao i poklonio dobru sablju i dobrog konja. Karađorđe ga odvede konjima i dopusti da bira konja koga hoće. Veljko stade birati sebi konja: povuče jednog za rep, a on posrne, povuče drugog i on posrne … I tako redom dok ne naiđe na jednog konja, koga kad povuče, on ni maći nazad. Veljko uzme njega, opremi se što bolje može, pa u polje pred Turčina, koji ga je već čekao. Čim Turčin vide Veljka, stane se smejati kakvo mu derište na megdan izlazi. Ali Veljko ni habera za to. Pođu jedan drugom u susret i kad su se dovoljno jedan drugom približili, skrešu pištolje jedan u drugog. Nikome ništa. Tada Turčin sa sabljom u rukama pojuri na Veljka. Kako je Veljko bio vešt jahač, polegne on po konju tako da mu je telo bilo više sa strane konju, te ga tako Turčin samo vrhom od sablje okrzne malo po kaišu, od silava. U trenutku Veljko se ispravi i kao strela pojuri za Turčinom na konju, stigne ga i tako ga silno sabljom udari, da je odmah pao mrtav na zemlju, a konj mu odjuri ka gradu. Veljku bi žao dobrog konja Turčinova, te nagne za njim da ga uhvati, ali Turci iz šanca pripucaju na nj, te se morao vratiti. Veljko potom odseče Turčinu glavu i odnese je u logor. Karađorđe je svojim očima posmatrao kako je Veljko delio megdan pa kad se vrati, on ga zagrli, poljubi i postavi za buljubašu.“

III

Obavešten o upadu beogradskih pobunjenika u Crnu Reku, marta 1807. godine, Mula-paša je okupio 2000 konjanikau Bojnici blizu Vidina. Ćor-Soliman, crnorečki ajan (vojvoda), smatrao je da može da se obračuna sa pobunjenicima sa 500 konjanika, pa je odmah krenuo. U sukobu s ustaničkim predstražama ubili su nekolicinu, a 30 su zarobili i poslali u Vidin, gde će biti pogubljeni.

 Prolazeći kroz Lenovac, za koji su znali da je rodno mesto Veljka Petrovića, Turci su govorili seljacima da će sutra otići Veljku u Lasovo na ručak, podrazumevajući pod tim krvavu gozbu.

 Čim je vojska pošla, seljaci stanu da nagovaraju Veljkove ujake Pauna i Cvetka da mu jave za tursku nameru. Paun se ustezao jer je Veljka kao dečaka često tukao, a svađao se s njim i dok mu je bio sluga. Najposle je pristao i sa bratom Cvetkom požuri u Lasovo.

 Veljko je srdačno dočekao ujake. Kad su mu ispričali šta nameravaju Turci, pozvao je kneza Milisava, protu Radosava i Džodu da se posavetuju šta da čine. Oni predlože da se povuku u lasovačke planine i da napadne Turke iz busije, a da zasedu postave i u Lenovcu. Imajući u vidu hajdučko iskustvo, Veljko im je rekao: „Najbolje će biti, mesto što bi nama Ćor-Sulejman došao na ručak, da mi sada njemu idemo na večeru“. Oni su znali da od ove namere Veljko neće odustati, pa se saglase da tako urade.

 Da bi zavarao ajana, buljubaša Veljko mu je poslao poruku da će mu sutra doći na ručak. A onda je ubrzao pripreme za noćni napad.

 Turski tabor je u Vrbovcu, na ledini kraj potoka Banosavice, a Ćor-Soliman se smestio u Neškovoj kući. Turski vojnici su se raspremili i polegali pod šatore, ostavljajući slabe straže, jer niko od njihovih starešina, pa ni sam ajan, nije pomišljao da ustanici mogu da ih napadnu noću.

 Te hladne noći, 27. marta, ustanici su se tiho približili selu i opkolili ga. Prema Veljkovoj zamisli, kad je u turskom logoru zavladao mir, što je značilo da su vojnici zaspali, ustanici zapališe stogove sena, a zatim su jurnuli na konjima, uz pucnjavu i viku. Veljko je s natučenom crnom šubarom jurio na Kušlji među šatore, vitlao sabljom i obarao ih, a to su činili i njegovi saborci. Bunovni vojnici koprcali su se pod šatorima, a oni koji su se izvukli padali su pogođeni metkom ili su posečeni sabljom. Bećari su vikali na turskom: „Beš’te Turci, razbi nas Hajduk Veljko!“, izazivajući još veću paniku. Oni koji nisu pali od metka i sablje, razbežali su se na sve strane, ne uspevši da ponesu oružje. Konjanici su ih gonili po njivama i šumarcima, a u tome si im pomagali Vrbovčani.

IV

U proleće 1809. godine očekivalo se da će Karađorđe poveriti komandu na južnom frontu iskusnom braniocu Deligrada, Petru Todoroviću Dobrnjcu koji je uspešno vojevao na ovom terenu, ali je vožd predao zastavu Miloju Petroviću Trnavcu. Učinio je to na nagovor ministra vojnih dela Mladena Milovanovića. Mladen je insistirao da zapovednik bude Trnavac, njegov kum i ortak u trgovačkim poslovima, da bi se pre ostalih domogli turske imovine, kad budu zauzeli Niš. I Stevan Sinđelić je sa svojim Resavcima priželjkivao bogatiji plen u Nišu, pa je „na silu izdejstvovao za sebe istureni položaj na Čegru, kako bi odatle bio najbliži Nišu“. Govorio je: „Niš je moj! Ja ću prvi u njega!“

 Dok su se ove vojvode preganjale oko toga ko će se najpre domoći niškog blaga, banjski vojvoda Veljko Petrović je stigao sa svojim borcima pod Belo brdo u Matejevcu, koje mu je određeno za šanac, direktno sa ratišta. Pismom je obavestio Karađorđa da je „vidinsku i pirotsku nahiju, sav narod, podigao i Turke iz vilajeta isterao u Vidin, i u Pirot, i u Arčar Palanku ispod Vidina, zapalio Belogradčik, razdelio na drum iza Pirota na planinu busije, da ne mogu Turci doći u indat Nišu ni Pirotu“.

 Čim je vojvoda Veljko utvrdio šanac, prešao je granicu i zapodenuo čarku s Turcima. Glavnokomandujući Miloje Petrović Trnavac izgrdio ga je što je to učinio bez njegove komande i na kraju mu je, posle žestoke svađe odbrusio: „Dva ata ne mogu za jednim jaslima biti“.

 Nevičan u vođenju vojske, Miloje je bio neodlučan u izboru strategije za osvajanje Niša. Ušančena vojska je mirovala, a tek povremeno izlazio bi po koji vod i zapodenuo čarke. U tome je prednjačio vojvoda Veljko, pa se jednom prilikom našao u okruženju i sa vojvodom Petrom Dobrnjcem jedva su uspeli da se vrate splavom preko nabujale Nišave.

 Veljko je sa svojim konjanicima prodro i u nišku varoš, u Jagodinsku mahalu, odakle ga je, uz žrtve isterao Emir-aga. Potom je početkom maja napao karavan s oružanom pratnjom u kojem su porodice turskih starešina i bogataša nosile ka Pirotu dragocenosti, da ne bi pale u srpske ruke ako zauzmu Niš. Kod Mustaf-pašine palanke (Bela Palanka) savladali su oružanu pratnju, zaplenili dragocenosti i zarobili bule, a Veljko na hajdučki način „i jedno i drugo podeli među svoje vojnike“. U povratku, Veljkovi bećari su svratili do torova Emir-age, pa su svu stoku poterali prema svom Glavnom stanu (štabu).

 Komandant niške operacije Miloje Petrović obavestio je Praviteljstvujušči sovjet 18. maja 1809. godine da Turci gomilaju vojsku u Nišu, uz napomenu: „Danas dođe mi pismo da su mnogi Turci došli iz Vidina i hoće sirotinju po Vidinskoj nahiji da poaraju. Zato sam Veljka s vojskom danas poslao da ide što brže na sretenije Turaka“. Vojvoda Veljko je napao kolonu koju je predvodio Karafejz i naneo joj gubitke, ali se njen veći deo ipak probio do Niša.

 Usledile su svakodnevne čarke s Turcima, koji izlaze iz niške tvrđave i približavaju se srpskim šančevima. Iz Gurgusovca (Knjaževac) je javljeno da se turski korpus probio preko granice i približava se ovom utvrđenju. U slučaju da pređe Timok, ugroziće Banju, a zatim i Deligrad i zaći iza leđa srpskim trupama kod Kamenice, koje opsedaju Niš. Zato je vojvoda Veljko Petrović ostavio deo svoje jedinice u šancu kod Kamenice i sa 800 konjanika uputio se ka Gurgusovcu ali Gurgusovac je već bio pao. Veljko je pozvao Petra Dobrnjca, koji je sa 600 konjanika započeo opsadu Gurgusovca, a on je odveo svoju konjicu u Banju, da pojača njenu odbranu.

 Kod Kamenice, u zoru 30. maja, počeo je opšti turski napad, koncentrisan na šanac u kojem je bio vojvoda Stevan Sinđelić sa Resavcima. Starešine okolnih šanaca tražile su od glavnokomandujućeg Miloja Petrovića da pomogne Sinđeliću, ali on im je naredio da svako čuva svoj šanac. Tako je i Krsta Popović sa pešadincima ostao u Veljkovom šancu, neaktivan. Kad je Miloje uvideo da je Resavčev šanac opasno ugrožen, naredio je povlačenje i sa svojim vojnicima uputio se prema Deligradu. Uz komentar, „zar da se za Miloja bijemo“, povukao se i Petar Dobrnjac, pošto se u međuvremenu vratio iz neuspelog spasavanja Gurgusovca. Jedini je vojvoda Paun Matejić pritekao u pomoć Resavcima, ali kad je izgubio mnogo boraca, povukao se i on.

 Napadajući šanac na Čegru, prištinski Malić-paša gonio je pred sobom Arnaute vičući: „Udrite, bre, ne sramotite se za kašiku krvi!“ Resavci su se dobro branili. Sinđelić ih je „hrabrio, sokolio i sam pucao i obarao vraga“. Ali kad su turski vojnici uskočili u šanac i počeli da se kolju sa njegovim borcima, on je, shvatajući da su u gotovo bezizlaznom položaju, naredio da se otvori kapija u šancu. Viknuo je „Braćo, spasavajte se ko može!“. Potom je, kad se talas turskih vojnika svalio u šanac, ispalio kuburu u bure baruta. Plamen je zahvatio ostalu burad sa barutom i odjeknula je strahovita eksplozija, u kojoj je našao smrt vojvoda Stevan Sinđelić sa preostalim svojim borcima, kao i Turci koji su uskočili u šanac.

V

Kada je turska vojska osvojila najtvrđe srpsko utvrđenje Deligrad, protutnjala je niz Moravu, ubijajući, pljačkajući i paleći naselja. Krajem septembra 1809. godine 25000 vojnika izašlo je u rejon Petke na Dunav. Srbija je raspolućena i sve je izglednije da će Huršid-paša ostvariti nameru da osvoj i Beograd i Topolu, u kojoj je vožd Karađorđe. Srpski branioci su brojčano slabiji i moralno pokolebani.

 Ali svojom ratnom taktikom dva bivša hajduka, Veljko Petrović i Stanoje Glavaš, načiniće preokret. Umesto da čekaju da Turci udare njih, oni su 29. septembra napali logor sa dve strane. Prvo je vojvoda Veljko izazvao pometnju u ogromnom turskom logoru, o čemu je ostalo narodno predanje, koje je zapisao Konstantin Nenadović:

 „Jednog dana posle podne kod Petke pređe Veljko sa nekoliko momaka u ostrov (na ostrvo) da vidi položaj turske vojske, pa hodajući predveče obalom ostrova sa austrijskim oficirima, kad razmotri turski logor kako je raspoložen, reče im: „Vidite li one turske šatore?!“ Čekajte do maločas, pa ćete videti što će od njih biti; idem usred turskog logora da ji poobaljam“. Pa zaište odma skelu da ga na srpsku stranu poveze. Oficiri su ga od toga odvraćali, no on ostane pri svome. Oni mu dadu skelu, on se s njima oprosti i izveze se poviše Kuliča, na levu obalu Morave. Tu uzme još nekoliko momaka, pređe Moravu ispod Dubravice, dođe do turskog logora i u isti jurne kao vijor, pa pošto u sredini budu, izbace po jednu pušku, a Veljko vikne: „Beš’te, eto Hajduk Veljka!“ Suknu sablje, i u trku sekli su od šatora konopce i po nekog u sukobu Turčina, pojure i izlete iz truskog logora svojoj braći. A turski logor sav uzbudivši se, poplaši se i poobaljuje šatore“.

Po dogovoru, usledio je novi napad na turski logor, ali sa dve strane, koji su izveli Veljko i Glavaš sa svojim vojnicima. O tome je vožd Karađorđe obavestio iz Topole ruskog general-majora Isajeva:

 „Potom stigli Veljko vojvoda i Stanoje, i udare sa dve strane na Turke. Turci, videći da su optečeni sa svih strana našom vojskom, taki nazad pobegli. Nemilostiva i strašna batalija bila je od jutra do mraka, i kada pobegnu Turci od sebe su sve oružje i hanjine i bagažnju svoju iz terkija svoj mundir otkrali jesu, i pobegli su u Ćupriju, i u tom nezadrživo dignu i vezira, sa svom silom u Niš, i naša vojska ih terala do Deligrada.“

 Vojvoda Veljko Petrović se vratio u Crnorečje da iz njega istera zaostale Turke, ali je tamo imao čarke i sa Vlasima koji su bili primorani da brane turske šančeve. Naime, Turci su dozvolili Vlasima naseljavanje uz privilegiju da sem jednog dukata ne plaćaju druge poreze, ali imali su obavezu da vojno pomažu. Veljko je obavestio Karađorđa o ovom sukobu sa Vlasima, i on je okupio vojsku u Ćupriji, s namerom „da ona sela rasteramo i što god nađemo da oplenimo i da amo k nama poteramo, a sela da im popalimo, da onde ne sede više“. Došli su crnorečki kneževi da to spreče, objašnjavajući Karađorđu da oni sa knezom Milisavom Đorđevićem mogu da obuzdaju narod, ali uzrok mnogim nevoljama je vojvoda Veljko Petrović, koji sa svojim bećarima čini bezakonje i nepravdu. Ljutit što je bez potrebe podigao vojsku, Karađorđe je pozvao Veljka u Beograd na odgovornost, a njegovu teritoriju je 10. novembra dao na upravljanje knezu Milisavu Đorđeviću. Pošto je Veljko optužen i za napastvovanje žena i devojaka, vožd je njegov slučaj predao skupštini na razmatranje.

 Nije se dobro pisalo Veljku, s obzirom na to da je Karađorđe bio strog prema preljubnicima i napasnicima, pa je i svog brata zbog toga obesio. Veljko jeste imao ljubavne veze sa ženama, ali povod za optužbe bio je zbog Jovane, snahe popa Radosava iz Planinice, koja je jurila za njim. S obzirom na to da je pop Radosav jedan od vojvoda u stankau Crnoj Reci, njegov prijatelj knez Milisav hteo je da mu pomogne tako što će ljubavnike razdvojiti kad oteraju Veljka.

 Vojvoda Veljko Petrović pozvan je u Beograd na odgovornost zbog njegovog preteranog nasilja prema ženskom polu u nahijama „crnorečkoj, gurgusovačkoj i svrlik-banjskoj“. Veljko je stigao s naoružanim pratiocima, ozlojeđen što ga nisu pozvali da ga pitaju „koliko je rana letos pretrpeo i koliko mu je momaka poginulo, koliko mu sakatih ostalo“. Veljko je odbio da odgovara pred Sovjetom (Senatom). Vojvoda Miloš Obrenović je o tome ispričao sledeće:

 „Ja sam bio pozvat tada od Senata da odgovaram za više krivica. Čim sam stigao, pozvao me je Senat, uzeo na kratak ispit i pritvorio. Toga istog dana stigao je bio i Veljko, koji je imao, kao i ja, da odgovara pred Senatom. Ali on nije hteo pristati Senatu; između njih izrodi se kavga. Veljko je tada bio doveo sa sobom oko sto konjanika. On pozva Senat na megdan, i kako mu niko nije htio izići, on pojaši konja i vrati se natrag. Senat izvesti o tome Karađorđa, koji je bio tada u Topoli. Karađorđe izađe na drum, negde između Batočine i Rače, i presretne Veljka. Tu su se dugo prepirali na drumu, i na rastanku rekao je Veljko toliko Karađorđu: „Ja odoh, a kome nisam prav, neka pođe za mnom. Moja noga neće više preći Moravu“. Kad je video Senat da ništa ne može učiniti s Veljkom, on pusti i mene, pošto su nam slične krivice bile. I tako se ja spremim i vratim u Rudnik. Da nije bilo Veljka, ko zna šta bi sa mnom bilo“.

 Miloš je dodao da se Karađorđa svak bojao i u vojsci i u Senatu, i svugda gde bi došao. Svojeglavi Veljko, očigledno, nije.

 Sojvet (Senat) je bez Veljkovog prisustva doneo odluku da mu se oduzme čin vojvode i diploma i da bude zatvoren u kulu. Veljko je svoje bećare smestio na zimovanje u Gornju i Donju Vetrinju, a s proleća ih je odveo u Poreč kod vojvode Milenka Stojkovića, koji ih je oberučke dočekao i stavio na svoj platni spisak.

VI

U proleće 1810. godine grof Jegor Gavrilović Cukato izložio je voždu Karađorđu ruski plan o zajedničkim operacijama ruske i srpske vojske između Dunava i Morave. Uskoro se preko Velikog ostrva iskrcalo na srpsku obalu oko 3500 ruskih vojnika.

 Među srpskim komandantima je ražalovani vojvoda Veljko Petrović, koji predvodi konjicu i bori se sa ogromnim žarom. Komandant Cukato je uočio njegovo junaštvo i kad je Karađorđe zatražio pomoć za isterivanje turske vojske iz Banje, piše mu da će poslati „primerno odvažnog i hrabrog vojvodu Veljka“ sa 1200 srpskih konjanika i 25 kozaka, kao i pešadijsku jedinicu. Veljko je 13. jula stupio u borbu za Banju, i u sedmočasovnoj borbi je ranjen. Karađorđe je o tome izvestio Cukata: „Tu je ranjen vojvoda Veljko, no ništa njemu neće biti. Njegov brat (Milutin) je preuzeo komandu do izlečenja“. Za Cukata (kao i za Karađorđa) Veljko je vojvoda, pa izveštava glavnokomandujućeg Kamenskog da je „hrabri vojvoda Hajduk Veljko… na moje žaljenje opet ranjen“. Iz logora pod Šumlom general Kamenski poslao je Hajduk-Veljku zlatnu medalje u tešku 122,5 grama, ukrašenu likom cara Aleksandra Prvog, sa natpisom „Za hrabrost“.

 General-major Cukato piše Karađorđu: „S nestrpljenjem očekujem povratak Hajduk-Veljka sa komandom. On mi je ovde veoma potreban“. Dva dana iza toga opet šalje apel: Po ozdravljenju vojvode Veljka pošaljite mi ga bez odlaganja. Ja imam malo konjice, i pri tom, on poznaje kraj i puteve.“ Nedelju dana kasnije Veljko je stigao u Cukatov štab „malo slab“.

 Karađorđe je iz Banje sišao u Crnorečje da otud istera Turke i njima verne podanike Vlahe. Tamo se uverio da je načinio grešku što je Veljku oduzeo vojvodstvo. Lokalni knezovi nisu dorasli da vode narod. Zato Karađorđe piše Cukatu da pošalje Veljka da ih ujedini i da sa vojskom koju će stvoriti čuva granicu:

 „Mi Vas najponiznije molimo da se smilujete ako mislite da ikada učinite dobro tom narodu i da pošaljete Veljka sa malo vojske u Sumrakovac. Mi smo odatle povukli vojsku, i u dva šanca ostavili dve vojvode sa vojskom: Iliju Stošića homoljskog u Sumrakovcu sa nekoliko crnorečkih knezova, a vojvodu Iliju Barjaktarevića u Poljani sa delom njegove vojske i tamošnjim žiteljima, i dali im isto orižje. Ali bez vojvode Veljka ovaj narod ne može zadržati mesta do Timoka. Ako želite sreću tom narodu, što pre pošaljite Veljka u Sumrakovac da narod ujedini sa knezovima, da se slažu i da nikakve uvrede ne čine. Ovo vi lično naredite Veljku, a ja sam mu pisao da po dolasku primi sve ove komande i narod, i da, ostavljajući u šančevima po pet stotina ratnika, ostale, kako pešadiju tako i konjicu, uzme sa sobom i sastavivši veliku vojsku, koja bi se uvek nalazila u pokretu duž Timoka, da plaši Turke. On sa ovom vojskom može da prelazi Timok i može sve svoje poslove da izvršava.

 Ja Vas uverevam da bez ovoga mi ne možemo zadržati mesta do Timoka, koja su veoma potrebna i Vama i nama. Ja bih i sam ovo mogao da učinim, ali moram hitno da idem u Ćupriju radi organizovanja rezervne vojske na Moravi, gde je potrebno, bez koje nikako nismo u stanju da se održimo, a ovde osim Veljka niko to ne može. Ja ću mu uskoro poslati 1000 konjanika i pešaka samo kada bi hteo da dođe kod ovog naroda. Po drugi put vas molim da barem njega samoga pošaljete ovamo u vojsku, ali mu samo saopštite da se ponaša sa knezovima bolje nego prošle godine i da živi sa njima u slozi, da svima oprosti pošto sam i ja svima drugima oprostio i izmirio ih.“

 Kod Prahova, Hajduk Veljko je sa svojom konjicom neustrašivo j urišao u turski osinjak, a kad bi se vratio u šanac, „istresao bi kuršume iz nedara“. Njegov brat Milutin je ispričao da su se Veljko i Atanasije Čarapić nadmetali u toku boja u hrabrosti. „Pobratime, i ja ću umeti tako“, rekao je Atanasije. Veljko mu je odgovarao: „Ne možeš ti, pobratime, kao ja“. A Atanasije će na to: „Ako ne mogu izletati i tako kuršume istresati, mogu uletati i pošteno poginuti“. Tada je Veljko rekao: „Pobratime, toliko je dosta od svakog junaka“. U jednom od mnogobrojnih juriša, Atanasije je poginuo.

 Vožd Karađorđe iz Crne Reke još jednom pismom moli Cukata da pošalje Veljka i prenese mu da „oprosti svim knezovima i buljubašama, malim i velikim, pošto je i on svima oprostio“. Ruski komandant je odmah odgovorio da će mu uputiti u Deligrad pukovnika Josipa Korniloviča Orurka sa Veljkom Petrovićem, a oni će usput očistiti dolinu Timoka od turske vojske i subaša, ako je moguće bez dužeg zadržavanja.

 Gurgusovac je čvrsto utvrđen, pa su Orurk i Veljko oslobodili samo Banju, gde je Veljko ostao da organizuje srpsku vlast. Orurk je požurio u Deligrad, gde se sreo sa Karađorđem. Posetili su Varvarinsko polje, gde Huršid-paša sa 15000 vojnika ugrožava srpski šanac, i načinili strateški plan.

 U borbi kod Varvarina učestvovao je i Hajduk-Veljko. U puškaranju sa Turcima u kukuruzima ranjen je u šaku. Iako ranjen, sutradan je jurišao. „Ali ide Hajduk Veljko na njegovom bušatliji, govoreći (a zagrejao se rakijom i ruku ranjenu digao gore): „Sad ću da osvetim ruku moju što su mi poganci jučer ranili!“. Zaustavljaju ga starešine, no badava. Najposle kazaše Karađorđu, dokle ovaj usede na konja i potrča do njega:

 „Veljko, Veljko! Natrag se vrati, kud ćeš u Turke da te seku?! A znaš li, kad će te Turci seći, volim ti ja glavu odseći“. I tako ga vrati pod svoj čador, zapisao je učesnik bitke Nićifor Ninković.

 Posle neuspeha u Varvarinskom polju, Nuršid-paša je povukao vojsku u Niš. Ruski komandant Orurk rekao je Karađorđu da oprosti Veljku Petroviću jer je hrabar i dobar komandant, i on je to učinio. Rekao mu je da u povratku preuzme vojvodstvo u Banji. A Veljko će na povratku isterati Turke iz Gurgusavca.

VII

Vožd Karađorđe premestio je vojvodu Veljka Petrovića iz Banje u Negotin, ne po kazni već po nužnoj potrebi, jer je ovaj najisturenij i severoistočni srpski grad ostao bez svog vojvode i komandanta Mihaila-Miše Stankovića Karapandže, koji je umro, a predstojala su zajednička rusko-srpska borbena dejstva protiv turske vojske iz Vidina.

 U borbama za Florentin i Vidin od 20. do 22. oktobra 1811. godine učestvovao je i vojvoda Veljko s konjicom i njegov brat Milutin sa pešadincima. Francuski izveštač je javio da su se Srbi „čudesno hrabro tukli u bici“, a ruski komandant general-major Vorocov u raportu glavnokomandujućem general-lajtantnu Zasu naveo je da je neprijatelj razbijen i podneo je predlog za odlikovanje: „Srpski vojvoda Veljko Petrović ima zlatnu medalju s likom njegovog carskog veličanstva; komandujući s 1000 ljudi srpske konjice i pešadije prvi je jurišao na najopasnija mesta, nanosio poraze neprijatelju, lično je davao svima primer i pokazao retku hrabrost i srčanost. Predlog za nagradu: zlatna sablja, poželjno sa dragim kamenom“. A Milenko Petrović, koji je komandovao sa 500 srpskih pešaka i „nepokolebljivo izdržao napade neprijatelja i pokazao retku hrabrost“, predložen je za zlatnu medalju sa crvenom lentom.

 Zimi se vojska povukla u zimovnike, ali povremene čarke na granici nisu prestale. Turska izviđačka odeljenja prelazila su Timok da bi iskušala snagu i spremnost branilaca Negotina.

 „Jednom dojure tri konjanika sa strane Timoka i kazaše da su Turci prešli preko reke“, ispričao je Marko Smiljanić iz Vrbice, koji je sa zemljakom Miletom bio određen da hrani Veljkove konje u prizemlju čardaka Baba Finke.“ Kad Veljko sasluša konjanike, on udari dlan o dlan a to je bio znak da mu spremimo Kušlju. Dok smo mi spremali konja, Veljko se u kuli oblačio. Kad je već bio gotov, onda Čučuk Stana zaveza iznad vrata crvene gajtane od čepkena i on siđe s kule. U silaju behu mu dva pištolja, a preko grudi obramčio krivu sablju. U kubure je takođe metnuo dva pištolja. Došav do konja pregleda svu spremu na njemu, do najmanje sitnice. Konja smo obično potezali sa tri kolana. Dok je vršio smotru nad konjem i njegovim takumom, Cigani lautari, kojih je bilo oko 40, svirali su kao na nekom veselju. Kad je smotru izvrišio, on sede na konja i pođe. S desne strane jahao je Abraš, pobratim Hajduk-Veljkov, a za njim i ostali konjanici, i za ovim svirači Cigani koji su tako svirali da se, čini mi se, zemlja tresla. Kad su se prilično odmakli od Negotina, Veljko je dao znak Ciganima sviračima da se vrate.

 Tek predveče, eto Veljka gde ujuri u avliju sa svojom družinom. Kad uđe, on poviče: „Je li lepo ovako, braćo?“ Mi, pak, ne znamo šta da mu kažemo, pa rekosmo: „Pa, lepo, gospodaru. „E, da jebem to lepo! Nije lepo, ali se mora.“ Kako on, tako konj behu uprskani krvlju. Po licu krvav, ruke i oružje, sve krvavo. Takum na konju obojen krvlju. Sjaha sa konja, pa ode na kulu, gde ga Čučuk-Stana dočeka i poče mu svlačiti krvavo odelo. Kako koju haljinu svuče, ona spušta s kule dole, a mi prihvatamo i odmah topimo u vodu. Drugi, pak, peru konja, raki-sapunom, kao i takum konjski.

 Kad se preobuče, on sede na prostirku na kuli, a leđa navali na vunene jastuke i tako provede neko vreme, čini ti se da spava, a budan je. Čas kao drema, čas otvori oči. Za to vreme Čučuk-Stana stoji pred njim kao sveća. Niko drugi nema da mu izađe na oči. Stana je po nekim znacima znala šta mu kad treba, pa ga je sve u lice gledala. Kad tako prođe neko vreme u svome dremuckanju, on pogleda Stanu, a ona mu pruži čašu ljute rakije i podnese mu dugačak trešnjev čibuk sa upaljenom velikom crvenom lulom. Pa kad-god povuče kroz čibuk dim, on ćuti. Kad se dobro odmori, on počne sa Stanom da govori, i tek tada može da mu se priđe, ako ko ima potrebe“.

VIII

Sa oko 16000 vojnika započela je u leto 1813. godine turska opsada Negotina. U utvrđenju je bilo oko 2500 srpskih vojnika. Vojvoda Veljko je postrojio sve vojnike, što je inače činio pred svaku važnu bitku (ovu praksu je uveo Karađorđe) i gromkim glasom viknuo da će opet pobediti Turke, kao što su dosad pobeđivali. Potom je svim vojnicima podeljeno po pola oke rakije, da je imaju u čuturici, za kuraž ako ih uhvati strah, da nazdrave pobedi, a i za ranu „ako preskoči“.

 Vojvoda Veljko nije čekao da Turci napadnu, već je svakodnevno izlazio iz utvrđenja sa konjicom i jurišao, nanoseći turskoj vojsci gubitke. Pre nego što bi s konjicom izašao iz utvrđenja, gromkim glasom bi viknuo: „Jebem mu oca ko prođe mimo mene, a i ko ostane!“ Zatim bi halaknuo i poveo ih u boj.

Kopajući rovove, Turci su skratili rastojanje do negotinskog utvrđenja na puškomet, tako da Veljkova konjica više nije mogla da izlazi i juriša. Rika topova i fijuk đuladi na jednoj i drugoj strani postali su svakodnevni. Jauci ranjenih s obe strane sjedinjavali su se u jedan opšti jauk. I poginulih je sve više.

 U tvrđavi je ponestalo đuladi, a pomoć iz Beograda nikako da stigne. Vojvoda Veljko je naredio da se topi sve što je metalno i pravi đulad, a da talire ispaljuju kao karteč.

 Turska đulad su pogađala i čardak Baba-Finke i delimično su ga srušila. Čučuk Stana i Milutinova žena Stanojka sklonile su se u podrum. Zbog eksplozija kumbara, Stanojka, koja je bila u poodmakloj trudnoći, pobacila je.

 Vojvoda Veljko je stalno među vojnicima: bodri ih da izdrže, naređuje šta treba da se popravi na šancu. Obilazi tobdžije, nutka ih rakijom, kaže im da će stići đulad i vojska. I tog letnjeg dana bio je na Malom šancu, kraj topa. Tobdžij i Branku Momiroviću iz Kurjača u požarevačkom kraju i Jovanči Dimitrijeviću, poznatom kao Peltek Jovanča, ostaće u sećanju da je to bio petak, devetnaesti dan opsade. Znači, 31. jul. Vojvoda Veljko je bio okrenut leđima turskim šančevima. Uspeo je da izusti samo „Drž…“ i pao je mrtav.

Imao je samo 33 godine.

HAJDUK VELJKO PETROVIĆ

Hajduk Veljko Petrović je jedan od najvećih junaka I srpskog ustanka, Đorđev vojskovođa i vojvoda.

Poginuo je braneći Negotinsku krajinu od Turaka, 1813. godine.

„Još iz početka, kako je vidio da mu džebane nestaje, pisao je Sovjetu u Biograd da mu pošalju džebane i krivio ih je što zaranije nijesu to uredili i više mu džebane poslali, i najposlije prijetio im, govoreći: ‘Ako Bog da te ovu ranu prebolim koja je sad na meni (tj. ako iziđe živ iz Negotina), hoćemo se na zimu pitati kako se drži carevina.’ Iz Biograda pošalju mu odmah (po onom prijatelju koji mu je govorio da se ne zatvara u Negotin) jednu lađu topovskih taneta i narede da se baruta i puščane džebane uzme iz Poreča, i da mu se kako pošlje ako bude moguće; no to sve za njega stigne dockan u Poreč, a ni ostalima se ne mogne unijeti u Negotin. Također je pisao Mladenu da mu pošlje pomoć, kao što je bilo ugovoreno; no Mladen, uzdajući se u Veljkovo junaštvo, mislio je da Negotin neće tako lasno pasti, a što će se Veljko malo više namučiti, nije mario, nego je još govorio: ‘Kad je mir, njemu se pjesma pjeva i po deset muzikanata za ručkom sviraju; nek se drži sad.’ I tako odgađajući od danas do sjutra, ne pošalje mu pomoć.—

 Po srcu i po telesnom junaštvu bio je prvi, i ne samo u Srbiji nego se može slobodno reći u cijeloj Evropi svoga svud ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti“.

Vuk Karadžić

Odlomak iz životopisa (žitija).

VIŠE SE KARAĐORĐE BOJAO NJEGA NEGO ON KARAĐORĐA

I ĐE JE VALJALO NIJE UMEO LAGATI

Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose i vrlo mali brkova, duguljasti suvi obraza, široki usta i podugačka, malo pokučasta nosa; i nije mu moglo više bilo od 30 godina kad je poginuo. Njegovo preveliko junaštvo Kara-Đorđija i Mladen ove pošljednje godine nijesu upotrebili kao što bi valjalo. Negotin, kao i svaki drugi grad, mogao bi mlogo manji junak, ali dobar urednik, čuvati bolje od njega; a on bi u polju pred odabranim konjicama vrijedio više nego iljade drugije. A osim toga, on je svagda potrebovao starješinu da mu kaže šta će činiti; to je on sam priznavao i još je kazivao da bi od sviju srpski starješina s kojima je vojevao najvolio slušati Vujicu i kneza Miloja Teodorovića (a za Mladena je javno govorio da on nije za vojsku, i da Srbi moraju biti i nadbijeni i nesrećni đe god on zapovijeda i upravlja). Kao što mlogi veliki ljudi poznaju svoju vrijednost, tako je i Veljko svoju poznavao i često se srdio što đekoje male vojvodice, koje su svoja vojvodstva manjom rabrošću ili novcima i s lažama dobili (kao npr. Džoda Vražogrnački, Jova Porečki, Živko Kladovski, Milisav Zaječarski), imaju ime i čest kao i on; i često bi govorio:

„Da bog da da se Srbi ne umire s Turcima dok sam gođ je živ, jer kako Turci udare, odma mene stanu malo odlikovati odovi kokošara; a da se umiri s Turcima, onda bi mi i žene sudile; a kad je umrem, da im bog da mir, pa nikad više rata da nemaju.“

 Istina da se Crni Đorđije gotovo više bojao njega nego on Crnog Đorđija, ali je slušao zapovijesti dosta dobro, osobito kako se bio preselio u Negotin. Bio je pravi ajduk i tim se imenom dičio i ponosio do svoje smrti. Kao pravi junak, i đe je valjalo, nije umio lagati. Koliko je na novce i na ostali svaki plijen bio lakom na vojsci, toliko za te stvari nije mario kad i je imao, nego i je štedro poklanjao drugima, pa i to ne samo svojim vojnicima nego i drugome svakome:

„Kad u mene, veli, ima, kome gođ treba, neka dođe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga gođ znam da ima.“

 Ruse je neiskazano ljubio i mloge je običaje od nji poprimao, npr. s astala jesti, kosu strići, maramu oko vrata nositi, punč piti; mrsiti, karte igrati itd. On je o ruskoj nepobjedivosti toliko bio uvjeren da nikako nije mogao vjerovati da su Francuzi došli u Moskvu, niti mu je ko smio to pomenuti dok se gođ nijesu natrag vratili.

 Veljko se ženio dvaputa, ili, upravo reći, imao je dvije žene. S prvom je ženom iznajprije živio dosta lijepo, a poslije se zavade što mu ona nije ćela da služi momaka kad zimi dođe s njim s vojske.

 „To su moja braća, s kojom sam dobio čest i slavu i sve što imam; zato ti nji moraš služiti i poštovati kao i mene; ako li nećeš, ja ću te oćerati pa uzeta drugu ženu.“

 Potom, 1809. godine, kad Turci dođu na Moravu, žena se ta njegova doseli iz Jagodine u Biograd, i onđe ostane, kad on uteče u Poreč. U Poreču nađe jednu lijepu đevojčicu, po imenu Stanu, koja je iz Krajine, iz sela Sikola, bila pristala za bećarima. Omiljevši mu odma, odmami je u svoj konak, kao da mu sluša grspođu, i više je ne pusti od sebe, nego je preobuče u varoške aljine i stane živiti s njom kao sa ženom. Kad njegova žena u Biogradu čuje da se on već gotovo oženio, onda se stane spremati da dođe k njemu u Poreč; no on joj odma poruči da će je baciti u Dunavo ako dođe. A kad se te jeseni sastane i pomiri s Kara-Đorđijem, on dade vladici iljadu groša, a toliko Kara-Đorđijinim pisarima, te mu dopuste da se vjenča sa Stanom; i tako se oženi po drugi put, a onoj prvoj ženi pokloni kuću i još kojekaki miljkova u Jagodini, te je poslije tamo živela. No on, kao i drugi mlogi slavni vojnici, ljubeći više ženski rod nego svoju ženu, nije ni Stani vjeran ostao; pa ne samo što je griješio s drugima, nego se i ovoj prvoj ženi, koju je već jedanput ostavio, opet navraćao, te je 1812. godine i dijete rodila. U zbjegu niže Pančeva sastanu se Stana i Marija (prva žena) pa Marija kaže Stani:

„Kamo kurvo, moj muž? Ti si moga muža pojela.“

A Stana veli:

„Idi, drugo, bog s tobom! Nemoj mi na jade pristajati; dosta je i moj i tvoj, a sad ga nema ni meni ni tebi.“

 Stanu je poslije u Banatu prosio nekakav bogat trgovac, no ona nije ćela poći: „Ja sam, veli bila za junakom i, ako se još jedanput uzudajem, opet ću se udati za junaka.“

 I zaista održi riječ: uda se za arnautskoga kapetana Jorgaća, koji je 1821. godine u Karavlaškoj dokazao da je bio vrijedan uzeti ženu Ajduk-Veljkovu.

Zapis Vuka Karadžića

KOKOŠAR

Ne mogavši više da čeka, Petar Đorđević Džoda, praćen bimbašom, prihvativši uzde, doviknu stražaru:

 — Zovi mi Dragomira, brzo!

Stražar se trže, pritrča vojvodi i nevoljno, savijajući glavu da izbegne ispitivački pogled gospodara, zbrza:

 — Nije tu, nema ga, trebalo je da…

 — Kako nije tu, sunce ti jebem? — razbesne se Džoda, razvukavši šamarčinu čoveku istom rukom kojom je držao uzde. — Zaklaću vas obojicu, konji jedni, leba vam se ogadio, sve ću golokuraste na Turke da vas pošaljem. Jesam li rekao da ću za nemar da ubijem?

— Gospodaru Džodo! — reče bimbaša, — nismo ti rekli, malopre sam i ja…

 — Šta mi niste? Šta to krijete od mene, lebac vam jebem? — zgrabi rukom bimbašu za grlo, hvatajući se za kuburu.

 — Prebegao je Veljku noćas, vojvodo! — prosikta, svaljujući sav bes na prebega — pas jedan, pašće mi šaka!

 — E, Veljko, nećeš ga vala majci više tako. Nećeš! — Pustivši bimbašu, priđe stražaru kao da je od njega sve započelo. Klimnu glavom ne gledajući ni u koga, a bledilo ga poče napuštati tek kada, kao da premerava međe, nekoliko puta udari od plota do plota.

 Ljudi se bojažljivo, pitajući pogledom jedan drugog, počeše okupljati, jer su se samo tako osećali zaštićeni od nekontrolisanog vojvodinog besa. U ovakvom stanju on bi, ako može, jurnuo u neprijateljske redove, a za vreme mirovanja bi ih pojedinačno tukao, psovao, mrcvario, slao na ubilačke zadatke. Na grupu se nije usuđivao da udari iz bojazni da se ne združe, preokrenu protiv njega ili iz osećanja sopstvene veličine, jer jedino svi mogu da mu se suprotstave. Razbiti tu monolitnost značilo bi mu sasecanje voćke prepune plodova.

 Prešavši pogledom po okupljenima, tiho da su i oni najbliži naprezali sluh da razgovetno čuju, kao da govori o nečemu nevažnom, kaza:

 — Svega mi na svetu, jebaću mater svakome ko prebegne Veljku, seme mu se zatrlo!

 Izreći javno ove reči, predstavljalo je veću hrabrost od jurišanja na neprijatelja, mada se vojvoda vražogrnački odlikovao i takvim postupcima. Sa Veljkom, o kome su pesme pevane, on je sa Papazogluom ili sam, megdane delio i nikakve sile se nije pobojao. Sada, posle postavljenja za vojvodu vražogrnačkog, na važnoj raskrsnici puta od Vidina za Beograd, postade ravan Veljku, vojvodi krajinskome. Dok je Veljko večito težio za slavom, žudeći da uvek bude najbolji, Džoda se ozbiljno latio posla, govoreći: „Neka se o njemu pesme pevaju, preko mene Turčin proći neće!“

 — Bimbašo! — pogleda preko ramena — bolje da ti ubiješ prvoga koj i pokuša od mene da beži, inače, odraću kožu i tebi i njemu! Pa pogledavši u pravcu Negotina, odreza: — Dosta sam te trpeo!

 Još sunce nije dobro odskočilo a Džoda se sa dvojicom pratilaca već spuštao niz Bukovo prema Negotinu. Pošavši još za noći, stigli su, založili se jelom i pićem, odmorili u hladu stoletnih stabala, znajući da će im puno značiti što su siti i odmorni. Pred polazak Džoda, isukavši jatagan samo koliko da prstom oseti oštrinu sečiva, čime je obično potvrđivao donetu odluku, kaza: — Pazite da vas ne izazovu. Ako dođe do najgoreg, on je moj. Neka nam je Bog u pomoći!

 Stražar ih bez reči propusti u utvrđenje Baba Finka, a izdaleka su ih Veljkovi momci primetili i jahali na dovoljno bliskom rastojanju. Sjahavši, Džoda dopusti da im odvedu konje, zastajući nekoliko trenutaka da ih neko iz grupe ljudi primeti. Smeh se zaori, a čovek koji se nalazio u centru zbivanja, priđe pridošlima.

 Veljko, vedar i nasmejan, mogao je svojom bezbrižnošću prevariti drugog, ali ne i Džodu. Verovatno je opet teško spavao, buncao, tražio konja, trzao sablju, besneo i gonio neman svu noć, da bi na kraju poveo veliku vojsku u napad na nekakvu nejač. I ta nejač, umesto da beži ili moli za milost, počinje da se brani nekakvim munjama i gromovima gađajući njega, Veljka. Svi njegove pobegnu kud koji, a on, našavši se između opasnosti po život i mogućnosti da bude ponižen i ismejan, skače ne bi li zaustavio bezumlje, vratio sve svoje u napad do konačne pobede. Isti san unosio je u Veljka sve više nespokojstva, tako da i na javi, u pravom sukobu, uvek teži da sve završi pre no što se protivnik sredi i postane nepobediv. Napadao je i napadao, nepredvidljivo, težeći da postigne što više pre no što se san obistini.

 U sukobu nije bio opterećen mržnjom prema protivniku, jer velika ljubav ili mržnja vezuju misli i umaraju ruke. Znao je da, iako plašljiva pred vodom, majka može spasiti svoje dete iz nabujale reke, no u većini slučajeva davi se zajedno sa čedom svojim. Ni mržnja ne pomaže u bilo kakvom poslu, pa ni u ratnom, shvatio je, tražeći u sukobu najslabiju protivnikovu tačku. Čak i za svoje ljude nepredvidljiv, kretao se u boju na način da se nikada nije znalo hoće li se uputiti na kakvog nesretnog pešaka ili sunovratiti u najgušću grupu konjanika.

 — Uživaš li, vojvodo? — prozbori Džoda, pogleda prikovana za Veljkove oči. Upoznali su se za kratko, osetili da ih nešto spaja, sila koja različite polove navodi na ljubav i želju, a u ovom slučaju ih vezala osećanjem bliskosti. Posle provere u brojnim sukobima, izgledalo je da ih nikakva sila ne može razdvojiti. No, bliskost se postiže daleko lakše nego što se oseti odbojnost, zluradost ili mržnja. Ljudski je da telo lakše prihvati ljubav, stanje koje ga brani od mržnje, uplašeno posledica koje nastaju.

 — I zaslužio sam, buljubašo moj! — smešeći se, kaza Veljko, ne trudeći se da prikrije žaoku — Valjda si naučio nešto dok si me služio, buljubašo? — ponovi, naglašavajući ponovo poslednju reč.

 — Zaslužio si tako što od drugih vojvoda preotimaš najbolje, Veljko. Slatka je tvoja slava: gine se stalno, ali se samo iz tvog logora pesma čuje. Zašto mi preote čoveka?

 Džoda ne pomerajući se, raširenih nogu, nešto pognute glave, poče da živi samo sa Veljkom i nikakvi pokreti, čak i da ih je bilo, nisu ga mogli poremetiti. Košulja, već mokra od znoja prijatno ga hladila. Po izrazima lica sagovornika, Veljkovi ljudi osetiše da se nešto važno odigrava, te se počeše primicati. Iako je nastavio da se smeši i sve prima kao šalu, Veljkove oči se skupiše a prsti na rukama stezati i opuštati kao da nešto isprobava uhvatiti.

 — Ako neko pobegne mojim momcima i meni, ja ga primim, a ti ih, buljubašo, pitaj zašto idu od tebe, od tvoje dobre hrane, tvojih naredbi, batina… Za pesmu ne brini, kad ona prestane znaj da se ljuti boj bije, da turske glave padaju, da se gine! — završi potpuno ozbiljan Veljko.

 — Reci onom kokošaru što ti j e prišao da ću njegovoj glavi reći šta imam! — prosikta Džoda, kružeći pogledom po okupljenima ne bi li ugledao begunca, — A tebi bi, Hajduk-Veljko, bolje bilo da nešto od toga što osvojiš i utvrdiš, sačuvaš. Lako je napraviti prodor ili pljačkati karavane pa pobeći. Ne dokazuje se tako sila i ako se nađeš na mom ataru, proći ćeš kao i Turci!

 — Zar ti da me učiš, kokošaru? — viknu Veljko, iznenađen takvim rečima, hvatajući se za jatagan. — Penji se na konja, idemo na poljanu da pokažeš šta znaš i smeš!

 — Ne treba mi poljana! — mirno odvrati Džoda, zadovoljan jer je prvi deo plana ostvario — Kada sam ja ‘ajdukovao i megdane delio, ti si se držao majci za skute, šarao prstom po pepelu i krao ptičja jaja. Ne bojim te se, nisam ja Turčin da verujem kako te puška ne bije, sablja ne seče. Čuvao sam te i dobro se znamo. Kada te je onaj ludi Crnogorac izazivao na megdan kod Štubika, odbio si, smejući se, govoreći kako si najhrabriji u celoj srpskoj i ruskoj vojsci. A sada, sada ti meni pretiš megdanom! Tvrd sam ja orah, vojvodo!

 Iako padoše teške reči, obojica su znali da ne smeju nasrnuti, ne ovako pred svima, jer bi Karađorđe smakao pobednika ne trepnuvši, iako je obojicu cenio i postavio ih da drže teritoriju od velike strateške važnosti. Veljko je isuviše dobro poznavao Džodu i znao da se taj neće libiti da tajno uradi šta je naumio i da sada može, video ga je nekoliko puta, levom rukom odnekud, još dok mu je jatagan za pasom, izvući tanak, dugačak nož odnekud i sjuriti u protivnika dok okom trepneš.

 Na konju Veljko nije imao premca i Džoda to zna. Izgovorene reči se nisu mogle povući i one će zauvek odjekivati u ušima prisutnih, a kao priče doterivane kako slušaocima bude godilo.

 Vojvoda vražogrnački je postigao željeno, rekao sve što mu je na srcu, začudivši se lakoćom kojom je sve teklo, kao posao koji se uvek ostavlja za bolja vremena. Bez obzira što je sada Veljka poštovao više nego ikada, jače nego dok su rame uz rame vojevali od osvajanja Beograda i dolaska sa barjakom i buruntijom u Crnu Reku. Da je neko, dok je bio bimbaša Veljkov, rekao ovako nešto, Džoda bi ga posekao ne trepnuvši.

 U očekivanju sukoba, neki Veljkovi ljudi počeše izazivački milovati kubure i noževe, gledajućiu Džodine pratioce. Naročito ih je svojim ponašanjen izazivao bimbaša koji, kao pred svaki sukob, dok krv ne legne, dobije tako smiren izgled, gotovo nezainteresovan, gledajući zasmeta ova smirenost te reče svom najbližem, što izazva smeh.

 — Nešto ti je smešno, dete! — javi se grlenim glasom Džodin bimbaša, te ga svi pogledaše, — izvadi tu britvu da je odmeriš s mojom —, nastavi izazivački, isukavši najveći jatagan koga su okupljeni videli. Beše to nožina kao napravljena po meri čoveka i sve dok mu je bio za pojasom, valjda zbog visine, nije se razlikovao od drugih. Da bi bolje pokazao, raširi ruke sa oružjem iznad glave. Ljudi su zurili u sečivo koje se belasalo.

 — Sklanjaj se! — viknu neko i prema vojvodama krete čovek, pravi gorostas, ogrnut kabanicom do zemlje, što je još više davalo utisak o njegovoj visini. Stigavši do gostiju, stade ispred njih i podsmešljivo, gledajući u Džodinog pratioca, reče:

 — Vojvodo vražogrnački, imaš li nekog drugog da te pazi? Zašto ovog motkastog nisi ostavio ovce i koze da čuva?

 — On traži nekog kao što si ti da ga zameni, ako zasluži! — podmešljivo će Džoda, svestan da počinje drugi sukob. Znajući svoga čoveka, nije brinuo za ishod. Morao je da prizna kako mu je laknulo i, po navali krvi iz stomaka i toplini koja se širila telom, oseti da do najgoreg neće doći.

 Veljkov odabrani borac mirno skide gunj, kapu i oružje, što učini i njegov protivnik, istom smirenošću tako da boj otpoče, jer iskusni megdandžija u tim jednostavnim pokretima prikriva svoje nedostatke i traži pukotinu u protivniku.

 Dok je krupni Veljkov momak, pognuvši se, dobio na širini, Džodin, pak, onako pogurena stasa, kada se primakao protivniku i sagao, mnogi su se očevici kasnije kleli ne verujući svojim očima, kao da se uvećao, porastao. Zgrabivši se čvrsto rukama, hvatajući iznad jednoga ispod drugog ramena, nekoliko puta se okrenuše, gazeći tvrdo, teško, celim stopalom i kratkim koracima. Po isprekidanom disanju bilo je jasno o kakvom se naporu radi jer se za nekoliko trenutaka zamoriše i poput velikog stabla stropoštaše na zemlju. Veljkov megdandžija odiže protivnika, a zakleo bi se da je sve uradio kao toliko puta do sada, još od dečijih neozbiljnih igara do teških obračuna od kojih kosti pucaju, no nekako se u padu preokrenuše tako da svom silinom ljosnu pritisnut dugajlijom. Ne mogavši da se na vreme pripremi za pad, svu silinu udara podnese desna ruka i rame se nezgodno iskrenu, izlazeći iz svog ležišta. Bolni vrisak poraženog odjeknu ravnicom.

 Kroz okupljeni zid od ćutljivih ljudi, naviklih na svakojake rane a ipak zgroženi tim neprirodnim položajem ruke njihovog druga, probijao se Milojko, mršav čovek, lako koračajući kao da stopalom istražuje mesto na koje će kročiti. Od kako je, zagledan u zvezde, ptičija gnezda ili anđele, upao u jamu, potpuno se promenio. Malo je, poučen primerom, spustio pogled, a još važnije, prilikom pada u jamu iščašio je nogu i sve dok ga nisu proiašli, pipajući u mraku uspeo da vrati sve koščice na svoje mesto. Po osobenosti da pomaže ljudima i životinjama nadaleko se pročuo i sećali su ga se u teškim trenucima.

 Milojko zapali čibuk i poče osmatrati povređenog, ne obazirući se na jauke, psovke i kletve. Kada je ispušio, vrati čibuk, priđe bolesniku ustremljujući se, poput grabljivice, na najbolnije mesto. Dok je poražeii megdandžija, preznojavajući se, škrgutao zubima, smišljajući kako će kazniti takvog vidara, ovaj već, daleko od povređenog mesta pritište jako, dok je drugom rukom odlučnom kretnjom vraćao rame u njegov prirodii položaj. Držeći i dalje povređenog, kao da se nevoljio prašta, olabavi stisak, zagledajući se tek sada u lice čoveka kome je pomogao. Klimajući glavom, ode ne osvrćući se.

 Dok su prisutii sa nevericom posmatrali, čovek bojažljivo učini nekoliko lagaiih pokreta, ustade sa zemlje i priznade:

 — Alal mu vera!

 Nisu mogli da odgonetiu misli li na vidara ili na pobednika, koji se nije mogao raspoznati među trojicom konjanika dok su zamicali za Bukovo.

Staniša Milosavljević

DVA POBRATIMA

Noć je mrkla nad Roslovom. Selo drema u tIšini, ne čuje se ništa živo i Petlovi još spavaju. Oblaci gusti pritiskaju šumu kod brda iznad sela i kao da prete kišom. Putanjom kroz bagremovu šumu hitaju dva mladića. Ona vodi uz brdo ka seoskom pivnicama. Usput ćute, kao nemi, žuri im se da pre jutra napuste selo i stignu tamo kuda su naumili. Obuzeti svojim mislima i namerama, mladići i ne primećuju predjutarnju lepotu rodnog brda, niti jutarnju rosu čija im srebrna paučina nežno miluje zalizanu kosu skupljenu u punđe. Na leđima i u rukama su im prtene torbe pune vrućeg hleba, sira, suvog mesa i buklija za vino.

 Ova dva mladića su iz Roslova iz dve uspešne i bogate porodične zadruge, od očeva prekih i hrabrih ljudi koji su bili spremni da se Turcima suprotstave. Jedan od njih, Nikola, koju godinu je stariji od svog saputnika, Milisava, ali to nije bila smetnja da se još kao deca pobratime. Nikolin otac Đorđe je nekada bio knez u Roslovu, koji je posle ranjavanja jednog turskog spahije morao da potraži mesto u šumi među hajducima. Sada je harambaša jedne odabrane čete u šumama Bučine i Alije, sastavljene od njemu sličnih prestupnika iz sela Roslova, Smedovca, Bljuvanovca i Rajca. Milisav je sin kneza Dušana iz Roslava, koga juče ubiše Turci. On je istog dana osvetio oca, ubivši Turčina jataganom i evo sada sa Nikolom u galopu hita prema Aliji. U toj teško prohodnoj šumi već godinama caruje četa harambaše Đorđa. I sam Nikola je član te čete ali po želji oca više je u selu kako bi bio bliži porodici i na taj način je štitio od turskog zuluma. Evo ih već na brdu, u Nikolinoj pivnici, u samom centru ove neobične naseobine. Hitro napuniše bardak i dve pljosnate buklije vinom i brzo napustiše pivnice hitajući puteljkom koji će ih odvesti do mesta gde će se sresti sa hajducima.

 U Roslovu već zakukurikali prvi, a uskoro će i drugi petlovi, znak brzog svanuća, pa mladići odahnuše kada se nađoše u gustoj bukovoj šumi jer već su nadomak mesta gde će ih neko od hajduka sačekati. Nikoli je ovo mesto poznato, Milisav je sada tu prvi put kročio, tu gde je nekada bilo selo, pored stoletnog drveta (zapisa), i pomalo neobičnog u toj divljini, ljudskom rukom kultivisanog izvora sa okolnim starim kamenjem kao svedokom da je nekada izvor bio kladenac, pa je sve to znatiželjno posmatrao. Mladići odložiše prtene torbe i tovar, okrepiše se vodom i utonuše u svoje misli. A misli su im iste — kako će ih harambaša prihvatiti. Od sela do izvora nisu progovorili ni reči. Najzad prvi progovori Milisav:

 „Šta misliš, Niko, hoće li me tvoj taja prihvatiti?“
Zatečen iznenadnim pitanjem, uz kratku stanku, Nikola mu odgovori:

 „Hoće, pobro, hoće, tvoja sudbina je i njihova, ta ista prokletija ih je tamo okupila, pa zašto se i ti ne bi našao među njima?“ — zatim obojica ponovo zaćutaše ali ne zadugo.

 Iza Milisavljevih leđa neprimetno izniknu čovek, pre bi se moglo reći čudo od čoveka. Hrast koji hoda, neobične visine sa rukama do zemlje, širokih pleća, glave kao mernica, u širokim suknenim pantalonama i kožnim opancima na nogama i kožnim pletenicama od opanaka do kolena. Ogrnut gunjem i šubarom, koja je sakrivala guste veđe, a ispod povijenog nosa rastegli se ogromni brkovi, reklo bi se kao sastavni deo njegove odeće.

 Milisav se prepade kad ga vide, ali se brzo sabra, jer primeti da ga Nikola mirno posmatra. On priđe mladićima ćuteći, pogleda novopridošlog i upitno baci pogled ka Nikoli.

 „Ne brini, Jon, to je moj pobratim, sin našeg kneza, koga juče ubiše Turci“ — reče Nikola.

 Gorostas značajno klimnu glavom pa na leđa uprti bardak i buklije i krenu nizbrdo ka potoku probijajući se kroz gustu šumu. Mladići podigoše prtene torbe i pođoše za njim.

 Jon je iz Bregova. Pre koju godinu, on je u samoodbrani golim rukama zadavio dva Turčina, pregazio Timok i našao se u šumi u kojoj je carovala hajdučka družina harambaše Đorđa. Ne zna se ko je njega uputio i kako je pronašao hajduke, ali je sasvim izvesno da je došao bežeći od turske osvete. Pravo ime mu je Jon, a, kako je sam rekao, Turci su ga zbog njegove veličine i snage nazvali Kodža. Hajduci prihvatiše to ime, ali su ga, naročito harambaša, zvali Hrast koji hoda.

 Taj čovek, Kodža, vodi dva mladića ka mestu gde se ulogorila hajdučka družina. Kada naiđoše na prve predstraže, shvatiše da su blizu traženog mesta. Srca im u grudima zaigraše. Na stablu oborene debele bukve, sedi i divani, sa dugačkim šarenim čibukom u ruci, Đorđe harambaša, strah i trepet za Turke iz Vidina i duž Timoka daleko ka njegovom izvorištu. Tada u krug koji su činili hajduci raspoređeni oko harambaše banu Kodža i dva mladića. Zbunjeni mladići jedva nađoše snage da prozbore:

 „Pomaže Bog, tajo!“ — prvi se oglasi Nikola.

 „Pomaže Bog, striko!“ — oglasi se i Milisav.

 „Pomaže Bog, pomaže, zato smo ovde još živi! — odgovori harambaša — Dobro došli deco moja!“

 Harambaša ih posadi na stablo pored sebe. Pogleda i jednog i drugog, ali mu se pogled zaustavi na skrušenom licu Milisavljevom. Ovom prekom čoveku zablistaše dve suze u očima kad pomisli šta je ovog mladog čoveka nateralo da se nađe na ovom mestu. Turci mu ubili oca, on ga odmah osvetio, a sada, da bi sačuvao glavu, evo ga među hajducima. Nikola se htede obratiti ocu, ali ga ovaj prekide:

 „Ne treba ništa objašnjavati. Svi smo mi ovde zbog iste ili slične muke. Milisav ostaje sa nama. Znam da se njegov stariji brat Mihailo nekako nagodio sa Turcima, te ga oni neće dirati, i ima ko da vodi zadrugu. Ti se, Nikola, kao i do sad, moraš vratiti u selo i pazićeš na naše. Turke ne izazivaj, a pripazi i na Mihaila, nešto se mnogo zbližio sa tim paščadima. Danas ćeš i ti biti sa nama, a kad padne noć, Kodža će te otpratiti do sela.“

* * *

Godine 1804., Karađorđe u Šumadiji podiže ustanak protiv Turaka. Tri godine Šumadinci sa promenljivom srećom ratuju. U Krajini su šume pune hajduka, ali nema nikakve koordinacije sa ustanicima iz Šumadije. Tek 1807. godine, kada Karađorđe u Negotinu za vojvodu postavi Mihaila Karapandžinog, obor kneza negotinskog, družina iz Alije sa harambašom Đorđem stavi se pod njegovu komandu. Harambaša i njegov sin Nikola behu od vojvode postavljeni za buljubaše. Sa svojim ljudima učestvuju u sitnim čarkama sa Turcima, ali prvo veliko vatreno krštenje imaju u borbi kod Štubika i Malajnice.

 Kao buljubaše sa vojvodom Karapandžom susreli su se sa Karađorđem. Tog dana uparađeni u nova odela, sa novim šubarama i kuburama u silavima ispod kojih kočoperne vire nove tkanice, otac i sin na čelu svoje hajdučke družine dojezdiše na konjima do mesta dogovorenog za susret sa Voždom.

Njih dvojica priđoše skupu, Vožd tek beše stigao, a četa ostade na mestu. Nešto kasnije sa bardakom punim vina stiže i Jon Kodža. On zinuo u Karađorđa pa ni da trepne, jedva ga ubediše da sa leđa spusti bardak vina na zemlju.

 Ni harambaša Đorđe nije mogao ostati ravnodušan pojavom Karađorđa. Taj kršni Šumadinac prekog pogleda, ozbiljan i dostojanstven, ostavio je na njega snažan utisak. Đorđe je taj utisak podelio i sa sinom Nikolom.

 „Jes, jes — složi se sa njim Nikola i nastavi šaleći se — ovaj reži i kad se smeje, kao i ti, tajo? Ljudi tako i za tebe pričaju. Treba proveriti nismo li kakav rod.“

 „Mnogo ti znaš, mulcu jedan! Samo takvi mogu voditi ovaj napaćeni narod, a ne kao oni koji bi radije da zaviruju u komšiku preko plota.“ — vrati otac sinu na isti način.

 Karađorđe je ustanicima doneo 650 pušaka dobijenih od Rusa. Da li zbog toga što stare puške, ostraguše, nisu skidali sa leđa pa su tako bili zapaženi ili ne, tek Đorđe i Nikola prvi dobiše nove puške od Vožda, koje zatim raspodeliše i ostalima. Na kraju sa bardakom vina Kodža priđe Voždu, poljubi mu ruku i predade mu poklon. Tri Voždova momka jedva skidoše teški bardak sa njegovih leđa. Karađorđe izrazi žaljenje što i za Kodžu nema nove puške. Neko iz družine dobaci:

 „Ne treba njemu puška, zauzeće mu ruke, kako će onda daviti Turke.“

 Uz smeh koji se tom prilikom gromko razleže Krajinom, završi se prvi susret sa Voždom.

* * *

Jutarnju tišinu u malom Negotinu poremetiše dva konjanika koji u punom galopu projuriše njegovim sokakom. Vojvoda Veljko i njegov buljubaša obilaze odbrambene šančeve. Zaustaviše se ispred šanca kod „žive vode“, konje im prihvatiše dva ustanika a kad sjahaše, tek tada sa kamena na kojem je sedeo mirno ustade čovek, sa koga je zbog načina na koji je bio odeven i opšteg izgleda prosto zračila neka prisebnost. To je Veljkov buljubaša Đorđe, otac njegovog pratioca, harambaša hajdučke družine sa Alije, koji sa svojim hajducima i pridodatim momcima brani ovaj deo Negotina od Turaka. On prodornim pogledom osmotri pridošlice ne izustivši pri tom ni reč.

 „Pomaže Bog, harambašo!“ — obrati mu se Veljko.

„Pomaže Bog, i treba nam pomoći. Iz ovog se belaja bez njegove pomoći teško možemo izvući“ — odgovori mu Đorđe.

 „Vidim družina ti se uvećala, među njima ima i onih koji nisu došli sa Alije a i onih koji nisu bili na Štubiku i Malajnici“ — primeti Veljko.

 „Da, ima, ima nas sada više, a trebaće nam i još više momaka kako bismo ovoj turskoj paščadi odoleli.“

 Za sve vreme njihovog razgovora Veljko se osmehivao kao da govore o nekim bezazlenim stvarima a ne o važnim i strateškim, kao što je odbrana Negotina. Đorđa je to izluđivalo i iz njegovog strogog pogleda se to jasno videlo. Razgovor je pratio Nikola. Poznavajući oca kao ozbiljnog čoveka koji svaki posao odgovorno shvata, a znajući za njegovu preku narav, i Veljka kao prznicu, uplaši se da će se njihov razgovor loše završiti, a to ne bi bilo po prvi put, zato se značajno zakašlja i molećivo pogleda u Veljka.

 „Da, Nikola, shvatio sam. Idemo, moramo i ostale šančeve obići“ — reče Veljko i i u jednom skoku se nađe na Kušlji.

 „Ostaj mi zbogom harambašo“ — s konja Hajduk-Veljko pozdravi Đorđa.

 Đorđe je i dalje strogo posmatrao Veljka, a on, kao da to ne primećuje, onako nasmejan obrati se Nikoli:

 „Idi do šanca kod Abraša, sačekaj me tamo. Ja ću obići onaj drugi šanac i eto me za tili čas.“

 Nikola bez pogovora posluša i nestade u prašini koja se podiže za njim kad na konju zagalopira na zborno mesto. A Veljko, kao da je nešto važno zaboravio reći harambaši, važnije od onog prethodnog razgovara o odbrani Negotina, ozbiljna lica, pogledavši levo i desno kao da se plaši da ko ne čuje, priđe mu i došapnu:

 „Harambašo, imamo veliki problem, da ga rešimo, samo nam ti možeš pomoći … nestao nam crni pelenaš. Ni kapi više! Pomozi, harambašo, ako ga ima još na onom tvom brdu.“
Pre nego je Đorđe mogao bilo šta reći, Veljko mamuzom obode Kušlju i nestade kao munja iz harambašinog vidokruga.

 Đorđe, bled u licu, besan, vrati se kamenu i sede. Zapali šareni čibuk ne bi li se smirio i poče na glas da razmišlja:

 „Eto, takvi brane Negotin, Hajduk-Veljko, vojvoda, onaj rošavi Abraš i ovaj moj mulac Nikola, koji u njima vidi Bogove. Cele bi noći da piju vino, da im Cigani sviraju, a zorom da rasteruju Tutke od Timoka do Vidina. Izgubiće glavu ni za šta.

Ali, pa kako bismo bez tih ludaka branili Negotin?“ Iz takvog razmišljanja prekinu ga Jon Kodža:

 „Harambašo, je l’… ono… tu … beše Hajduk-Veljko?“

 „Jeste, hrastu jedan, on je bio. Da ne znam da si ti iz Bregova a on iz Lenovca, pomislio bih da ste istog roda. I ti si jak i lud kao i on, i ti mrziš Turke kao i on, i ti piješ bardak vina kao i on! — reče mu Đorđe pa nastavi — Sve je na tom Veljku ubavo, haljine kao salivene, fes mu stoji lepše nego Turčinu, oružje posrebreno i pozlaćeno, ima najboljeg konja, žene ga vole, za njim jure kao besne. Eno, ona, mala Stana, Čučuk je zovu, em ga služi cele noći, kako njega tako i njegove bećare, nego sa njim i na Turke udara. Kažu da je nekoliko puta i ranjavana … Pričao mi moj deda, još dok smo živeli na Kosovu o ženama i konjima. Da bi imao dobru ženu, veli on, moraš biti lud, žene vole takve, a sami Bog zna zašto. A da bi imao dobrog konja, moraš biti i lud i moraš ubiti Turčina, jer samo oni imaju dobre konje. A, eto, Veljko u Podgorcu ne ubi Osman-bega, poštede mu život i ovaj mu pokloni Kušlju, kakvog konja! … — pričao je Đorđe kao za sebe, koji, tek kad podiže pogled, ugleda Kodžu gde još stoji pored njega — Još si tu, hrastu čvornovati. ‘Ajde idi pozovi mi Milisava. Neka odmah dođe!“

 Ne zadugo Milisav se pojavi pred harambašom, pogleda ga bojažljivo i reče:

 „Evo me, harambašo, zapovedajte.“

 „Miso, sine, odaberi dva momka, idite do našeg brda, napunite buklije i bardake pelenašom pa nosite Vojvodi. Tri ludaka su žedna, neće noć izdržati bez vina.“ — obrati mu se Đorđe očinski.

 I dok dlanom o dlan, Milisav i dva momka uzjahaše konje, spremni da pođu. Đorđe im mirno s kamena dobaci:

 „Pazite deco kad prolazite ritom, opasno je. Kad se dohvatite Alije, lako je, tamo vam je svaki grm poznat. Siđite obavezno i do Roslova, obiđite naše, vidite da li su živi i zdravi.“

 Tri konjanika se udaljiše, a Đorđe se vrati uobičajenom poslu. Samo su njegovi momci bili uvek spremni, kao da će Turci tog trena udariti, čak i onda kad takvog nagoveštaja nije ni bilo. Paščad je to, imao je običaj da kaže stari i uvek oprezni harambaša.

Neprekidno je obilazio branioce, bodreći ih duž celog šanca, u tom poslu je tražio spas od crnih slutnji koje su ga neprekidno pritiskale, tako mu lakše i brže prođe dan. Već se počeo spuštati sumrak, tmurno je bilo i čudno nebo, bez kiše iznad Negotina, puno neke nesaopštive tajne, nije se moglo razaznati da li su to nalegli oblaci ili je to kudelja koja se podigla nakon vrelog dana. Nebo krije svoje tajne, ali stari lisac, harambaša Đorđe, oseća u grudima da će se nešto strašno, možda već sutra, dogoditi.

Već je davno počelo da sviće, zvezde se pogasile, a sve unaokolo se jasno razaznaje. U vazduhu treperi ona beličasta izmaglica, ali se na istoku već pojavljuje rumenilo, uskoro će kroz nebesku plavet granuti sunce.

 Na istom kamenu kao i juče sedi harambaša. Uobičajeno vreme obilaska šanca je prošlo. Veljka i Nikole još nema. To ga je strašno uznemiravalo. U grudima Đorđe oseti strašan bol, bol koji mu nikada nije predskazao ništa dobro.

 U daljini se začu topot konjskih kopita. Njegovo iskusno hajdučko uho prepozna da je to galop samo jednog konjanika i ponovo ga nešto probode u grudima. Konj se zaustavi na nekoliko metara od harambaše. Đorđe polako podiže glavu i na konju ugleda svog sina Nikolu. Nikola, bled, žut, zelen, pokušava nešto da kaže, ali ne može, kao da mu je jezik odsečen. Najposle jedva skupi snage i promrmlja:

 „Ubiše nam Veljka, tu dole pored šanca!“

 Ništa Đorđa nije moglo iznenaditi, pa ni ova vest, okrete se pa Milisavu, koji se tu našao, reče:

 „Idi s Nikolom i pokušajte sve što se može da se ova vest ne širi među ljudima, bilo bi dobro da to ovog trena ne saznaju.“

 Milisav uzjaha konja spreman da pođe sa pobratimom. Đorđe mahnu rukom i zadrža ga:

 „Ako Turci prodru u Negotin, tebi života ovde više nema. Spas moraš potražiti preko Save. Sa Nikolom nađite Abraša, razgovarajte sa njim, i njega ista sudbina čeka.“

 „Znam, striko, hoću“ — reče Milisav obode konja i pojuri da stigne Nikolu.

 Tek kad ostade sam harambaša Đorđe, taj paksijan-zloća, kako su ga Turci zvali, dopusti da mu iz oka kanu dve krupne suze: jedna za Veljka, druga za ono što će se tek dogoditi.

KUŠLJO, SINE!

Treći je već dan kako Veljko leži u groznici. Noćas mu je ponajteže bilo: u bunilu je pominjao belogrlu sa Miroča vilu i travu od devet mrakova. U zoru, dok mu je čuvena baba Flora bajala, koju je Obrad čak iz Malajnice doveo, činjaše se da dolazi k sebi, pa Stana, videći mu suze u očima i kako pogledom ide od jednog do drugog kao da uzima želju od života, upita blago:

 „Želiš li što, Veljko?“

 „Da vidim Kušlju …“

 Odmah na to izvedoše Kušlju iz ahara. Utegao ga Marko Smiljanić s tri kolana, nabacio mu pod sedlo crvenu hašu i obesio o unkaš krivu gadarliju, kao da će sad Veljko na megdan Turčinu. Pa kad zanjišta Kušlja i prope se, bujan, podigoše Veljka s one pustećije i prinesoše vilaretu. Gleda on s Baba-Finke polje negotinsko, otima mu se pogled na šanac kod Bukovča: primakli se Turci! A kad zarza dole Kušlja i uze da bije kopitama, zabacujući glavu visoko, Veljko se opet sav ustrese i jeknu:

 „Eh, Kušljo, sine!..“

 Samo ga je jednom udario. I to tako krvnički, da mu je pukla koža na leđima. Žao mu je posle bilo, ali — moralo se …

 Beše to one godine zlosrećne, 1809-te, kad niški Turci opkoliše Banju. Gonjen od Turaka koji su opsedali Gurgusovac, Veljko jedva i uspe da se domogne banjskog logora. Koliko sutradan, polje banjsko preplaviše čalme: nakon strašnog srpskog poraza na Čegru, ostrvljeni Turci jatimice se ustremiše na Banju i ona se, stešnjena između planina, ubrzo nađe u grotlu turske mržnje i obesti.

 Najviše od svega bolela je Veljka srpska nesloga. Da su perjanice srpske vojske složne bile, ne bi Gurgusovac pao, ali Dobrnjac izneveri: neće on da se tuče „za Miloja i Milenka“, a Miloje i Milenko, opet, ne htedoše da pomognu Sinđeliću. A da se ustanici složiše i složno na Niš udariše, jamačno bi ga i osvojili, a tada bi se i Turci iz Gurgusovca povukli. Ovako, sad će Veljko u Banji ceh da plaća. Kolika je sila turska Banju pritisla, iz nje se živa glava ne izvlači!

 Eto, sve da se Niš i nije mogao osvojiti, misli Veljko, mogao je dugo pod opsadom da se drži, a Veljka bi mogli oni u indat Gurgusovcu da pošalju. U tome bi, svakako, i Karađorđije iz Sandžaka u pomoć pritekao i sve bi se po Srbe uspešno završilo.

 Umesto toga, doživljenje strahovit poraz, koji nagoveštava slom ustanka. Kako sad Veljko, ostavljen od svih, prepušten sebi, sam, u Banji opkoljenoj, da odoli tolikoj sili azijatskoj?! To malo bećara izginuće jedan po jedan, no dok je Veljka s njima, neće oni Banju Turcima predavati.

 Pomoć srpska spolja Banjije neophodna, ama kako se probiti kroz onoliko Turaka i pomoć dovesti?

 „Možda bi najbolje bilo da najpre Stevanu Živkoviću glavu odrubim i na bedemu je istaknem. Da bar mrtva slobodno u Turke gleda. To bi momke okuražilo, ionako su dragovoljno glave u torbu turili.“

 Opipava Veljko vrat: pre ili kasnije, sablja turska po njemu fijuknuće …

 Šta učiniti da se ovo malo srpske nejači u Banji spase? Šta preduzeti za spas Banje, da bar ona ne padne u turske ruke?

 Stavio Veljko glavu u šake, ali mu ništa pametno na pamet ne pada. I pored sveg upinjanja da nešto smisli.

 Nadjunačiti se ne može, a podvaliti se ne ume.

 U glavi jedno jedino pitanje: kako?, ali odgovora na njega nema.

 Teško je Veljku i što je u Banji majka njegova: poseći će je Turci možda na oči njegove. A vatrena Turkinja Fatima, s kojom je donedavno noći provodio, leži u Banji na smrt bolesna. Sve je, eto, krenulo rđavo, da gore biti ne može.

 „Ako je ovo od Boga“ — misli Veljko — „nema se kud, neka bude volja Njegova.“

 Plamičak nade, ipak, tinjaše u njemu.

 Za koju se slamku uhvatiti?

 Dok se Turci grupišu i spremaju za opšti napad na logor, valja štogod preduzeti. Posle će biti kasno.

 Nadgleda Veljko utvrdu i slobodi momke. Naređuje da se oštećenja od kumbara na opkopima poprave i da se svuda dobro oči otvaraju. Jer, ako Turci bilo gde, nedajbože, provale ili krišom po noći negde u Banju uđu, mučno će biti natrag ih povratiti. Žene i deca što više kamenja da dovuku pa, kad Turci grunu, kamenicama da se, dok mogu, brane.

 Kumbarama se goloruk ne može odoleti, zna Veljko, ali da se bar odoleva dok pomoć ne stigne. Ako uopšte stigne.

 U nedelju, sabajle, taman se spremaše crkvi najutrenje, kad mu javiše da Fatima umire. Hoće da ga vidi. Ne može da preseli na ahiret dušu dok njega ne vidi.

 Veljko požuri samrtnici. Zateče je već polumrtvu, sklopljenih očiju — gotovo i ne diše. Lice žuto, mrtvačko. Bože, gde se dede onoliko rumenila tog lica?! Sede Veljko na odar kraj Fatime i maši joj se ruke: ona hladna, beživotna, mlitava …

 Da li od toplote Veljkove ruke, da li od topline glasa njegovog, kojim je dozivaše, progleda Fatima na tren, a usne njene jedva primetno pokrenuše se:

 „Ja, robinja tvoja Fatima … Ne boj se, Veljko … insan …“

 I predade dušu Alahu.

 Veljko se zareče u sebi da će potražiti u turskoj vojsci kakvog hodžu za Fatimino dženaze.

 Nikako ona Veljka drukčije nije nazivala doli insanom. Eto i sada je to bila reč njena poslednja. No, kako biti čovek među neljudima?! Kako se odupreti ovolikoj sili turskoj? Kap krvi za svaku sablju tursku, nema više!

 U prvomračje dotrčaše neki od bećara i zadihano rekoše da im se maločas učinilo da se iz pravca Bogovine i Mirova čuju puške.

 Možda je Karađorđije s vojskom?!

 Na to skoči Veljko i u tili čas obrete se na bedemu. Postoja, posluša — ništa. Kad, u neko doba, pođe nazad, ču i on potmulu pucnjavu u daljini, jedva čujnu. Prestane na mahove, ali — kako noć osvaja — sve čujnija biva.

 Obradova se silno Veljko, oveseli. Svu noć smišljaše kako da se kroz Turke probije do srpskih ustanika i dovede ih u pomoć Banji. Pred svitanje ispe se na opkop prema Gradašnici i zapovedi svojima:

 „Čim svane, Turkinju ćete na konja vezati, obesiti konju o vrat kesu s dukatima za hodžu i ošinuti ga da preko reke odjuri Turcima. A ja ću možda već danas, akobogda, Turke izvana napasti.“

 Ono za Turkinju su ga razumeli i poslušali, a ono za Turke nije im baš jasno bilo. Tek, znali su jedno: opet je Veljko nešto naumio.

A Veljkov naum bio je da, kako mu glava zna, prođe kroz Turke i domogne se srpskih ustanika. S njima bi na Turke oko Banje kidisao, pa šta bude! Drukčije se Banja spasti ne može. Ni časa ne časiti, svaki je trenutak dragocen.

 Gde je najbolje da, u zgodan čas, kroz Turke jurne? Svuda ih je mnogo, u gomilama gustim: na severu, tokom Moravice, načičkali se i jednako pridolaze, na jugu zaposeli obronke Ozrena i odande pucaju iz topova, na istoku se tiskaju po obodima Prsvalca, na zapadu se šunjaju obalama Gradašnice  Posvuda ih je oko Banje, da ne znaš gde ih je više. Halaču, psuju i vređaju, jednako se zalećući, osobito konjicom, na opkope banjskog logora, ali za sada momci Veljkovi odolevaju. To Turke još većma pomamljuje pa, onako razjareni, još žešće navaljuju.

 Dvadeset hiljada Turaka opseda Banju! Iz dana u dan sve ih je više: pristižu i od Niša i od Gurgusovca, osokoljeni neuspehom Milenkovim i velikom pogibijom srpskom kod Kamenice.

 Od muke ljute opi se Veljko. U piću, uz meraklijsku svirku Cigana i tresak kumbara, od kojih se Banja ljulja, poče da doziva vrelo letnje sunce, jele sa Ozrena i ribu mrenku iz Moravice. Pomisliše da je poavetao, pogotovo kad naredi da mu dovedu opremljenog Kušlju: kako će mu se, onakav, u sedlu održati?!

 No, ne dade Veljko da ga popnu na Kušlju kad mu ga Tanasije Čarapić privede. Učini se svima da mu se Kušlja sam podaturi i Veljko ga lako uzjaha, a onda sevnu Veljkova bakračlija i Kušlja se pednu put Turaka.

 Otkako je sveta i veka, vele ljudi, onakvoga galopa pod nebom nije bilo, a ni sa neba se čuo nije kad Sveti Ilija kočije vozi. Živi oganj sipaju kopita Kušljina i u tutnjavi onoj od topota koji se, uz huku sve zaglušniju, približavaše, pomisliše zgranuti Turci da se to na njih zmaj sa Ozrena ustremio! Slediše se u trenu i samo u čudu gledahu, preneraženi, zabezeknuti, a onda se hitro razmakoše i tu silu nepojamnu propustiše, srećni što živi ostaše. A Veljku jednako u glavi bubnjaju reči Voždove:

 „Ne brinem ja za Banju kad je Veljko brani.“ Pa kad Kušlja i on preleteše i ćupriju carsku, kad Turci ostadoše za njima, dockan se setivši da pucaju, uze Veljko da obuzdava paripa tapšući ga dlanom po vratu:

 „E, Bog mi s tobom! Sad uspori! Sad uspori, aman ti činim, Kušljo sine!…“

 I eto tako, bi to i prođe, kao i sve drugo što biva. Ostade samo priča o Veljkovoj odbrani Banje.

A Veljka u Negotinu nekako isceliše.

 Našao Abraš u jaslama Kušljinim travu od devet mrakova. Donela ju je, veli, sa Miroča Veljkova posestrima. Kune se da ju je očima svojim video kad je o ponoći na krst crkve negotinske sletela i dugo posle, do u samo svitanje, nad Baba-Finkom krila širila …

HAJDUK VELJKO PISAN I BRISAN

Hajduk Veljko je uvek bio simbol odbrane i borbe Krajine, Negotina i čitavog ovog kraja, za oslobođenje Srbije. Sam Veljko je nosio srpsku narodnu nošnju i mnogo polagao na oblačenje svojih bećara. Svoju veselost, tugu, snagu i spremnost na borbu je izražavao pesmom i muzikom.

 Vuk je zabeležio da je Veljko vojnicima „delio po pola oke rakije da imaju u čuturici, za kuraž ako ih uhvati strah, da nazdrave pobedi, i za ranu ako preskoči“.

 Veljko je izlazio u boj okružen sviračima, lautarima, koji su mu svirali i pevali, i na pristojnom rastojanju od tvrđave im je davao znak da se vrate. Vuk o tome piše: „Kad je mir, njemu se pjesma peva i po deset muzikanata mu za ručkom sviraju“ a kad se borio, „dok je vršio smotru nad konjem i njegovim takumom, Cigani, lautari kojih je bilo oko 40 svirali su kao na nekom veselju. Kad je smotru izvršio, on sede na konja i pođe. S jedne strane jahao je Abraš, pobratim Hajduk-Veljkov, a za njim ostali konjanici i za ovim svirači Cigani, koji su tako svirali da se, čini mi se zemlja tresla. Kada su prilično odmakli od Negotina, Veljko je dao znak Ciganima, sviračima da se vrate“.

 O Veljkovoj ljubavi prema pesmi i svirci ostaće priča, ali i niz igara i pesama koje će narod zapamtiti i prenositi s kolena na koleno.

 Njegov ritam će biti inspiracija za muzikologe i etnologe, za kompozitore narodne, zabavne i ozbiljne muzike. Pričom o Veljku i Srbiji u njegovo doba inspirisani su mnogi književnici i umetnici, a narodne pesme o Veljku, bile su inspiracija za čuvenog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca i njegove rukoveti.

 Uporedno sa stvaranjem mlade srpske države, u devetnaestom veku, probudio se i interes za narodno stvaralaštvo. Taj interes se javlja kao posledica romantizma i nastajanja nove nacionalne države. Novo društvo traži i crpe unutrašnju snagu svoga naroda, otkrivajući u njemu do tada pritajene mogućnosti i potencijale. Oni će biti osnova, za nove inicijative, podsticaje i osnova za duhovni i materijalni razvoj.

 Tada se i Evropa upoznaje i otkriva jedan do tada nepoznati svet, koji je živeo među potlačenima i obespravljenima. Evropa i svet, njihovi intelektualci i umetnici, biće zadivljeni duhovnim stvaralaštvom malih naroda, snagom njihovog uma, čvrstinom da istraju do sticanja vlastite slobode i veličinom njihovog duhovnog nasleđa.

 Folklor je u tom periodu osnovna reproduktivna i primenjena umetnost, izvor književne, duhovne, muzičke inspiracije i predmet naučnog istraživanja. Za njegovo negovanje i razvoj naglo se budi interes svih institucij a i celog društva.

 Mlada država odmah radi na osnivanju i aktiviranju svih prosvetnih i kulturnih institucija. Osnivaju se osnovne škole, gimnazije, Visoka škola, Društvo srpske slovesnosti, prva pozorišta, pevačka društva, horovi i orkestri.

 U njima će Veljko i njegovo vojevanje ući u nastavne programe, biti predmet izvođenja pozorišnih predstava, pesama, horovanja i književnih radova.

 Privredni preporod je osnova za kulturni. Godine 1847., donosi se Uredba o osnivanju Esnafa, koja definiše šta je esnaf, pobrojava ih i definiše određena prava. Nekim zanatima do donošenja Uredbe o esnafima (na primer berberskom) nije bilo dozvoljeno Srbima da se njime bave. Radnje su mogle biti registrovane na majstora Turčina, ali ne i na Srbina. Uredbom o Esnafima, mehanama i ustrojenjem trgovačkih odbora 1857. godine donose se propisi koji će regulisati odnose u privređivanju i u značajnoj meri unaprediti materijalni razvoj države.

 Pedesetih godina devetnaestog veka dolazi do formiranja prvih građanskih kulturno-umetničkih društava i čitališta. Negotin će među prvima dobiti gimnaziju, oformiti pozorišno-pevačku družinu, formirati čitalište.

 „Periferna mesta su podražavala građanski život u velikim centrima, dodajući im lokalnu boju i običaje. Neka od njih iako u provincij i u nekim kulturnim delovanjima prednjače čak i pred prestoničkim zbivanjima“.

 Tako se u Negotinu osniva 1853. godine Pozorišno-pevačka družina.
Kao što se iz samog naziva vidi, deo družine se bavi pozorištem a deo pevanjem. Ova Družina je veoma aktivna i neprekidno radi i nastupa sa manje ili više uspeha.

 Sva ta građanska udruženja u početku imaju punu materijalnu pomoć i podršku države, radi podizanja, aktiviranja i negovanja srpske misli i svesti.

 Sa vremenom, upravo se u udruženjima javlja slobodna misao i ona postaju mesta na kojima slobodna građanska misao kritikuje režim i monarhiju. Tada podrška svim građanskim udruženjima posustaje, materijalna nekima prestaje a neka (kao Kragujevačko čitalište) ukazom budu ukinuta ili zatvorena.

 Opstaće samo ona koja obezbede čvrstu materijalnu osnovu. A ako ona izostane od države, ili nema bogatog mecene, tada jedini izvor mogu biti sami organizovani građani. A oni su već bili organizovani u zanatsko-esnafskim društvima.

 Želeći da po svaku cenu sačuvaju svoje Pevačko društvo, rodoljubive zanatlije svom pevačkom udruženju 1872. godine daju naziv Negotinsko-zanatlijsko-pevačko društvo. U ovom Društvu svoja prva iskustva na muzičkom polju i svoj prvi stvaralački debi ima i Stevan Stojanović Mokranjac, veliki srpski kompozitor. On je član pevačkog društva i dirigent hora u isto vreme. Veliki deo repertoara i deo njegovih rukoveti je posvećen baš Hajduk-Veljku.

 Zanatlije 1888—1889 godine, imaju jak trgovačko zanatlijski odbor koji je veoma zadojen rodoljubivim osećanjem. „Predsednik tog odbora je Mihajlo Lazarević, trgovac a članovi: Ilija Stanojević, trgovac, Stojan H. Stanković, trgovac, Milosav Petrović, trgovac, Veljko Đurić, trgovac, Stanoje Nešić, trgovac, Aleksa Barjaktarević, trgovac, Petar M. Mokranjac, trgovac, Lazar Todorović, trgovac, Dimitrije Stanojević, pekar (1885), Paun S. Petrović (1886—1887), Jovan Mašić, trgovac, i Kosta Vujatović“

 Na predlog rodoljubivih i slobodoumnih građana, uz želju ne samo članova Društva već i svih građana grada Negotina od 1890. godine, ovo Društvo je ponelo naziv Negotinsko pevačko društvo „Hajduk-Veljko“.

U Osnovnim pravilima Negotinskog pevačkog društva „Hajduk-Veljko“ iz 1892. godine ističe se da je cilj društva:

 — da neguje vokalnu muziku i instrumentalnu ukoliko je to moguće u duhu narodnog stvaralaštva;

 — da doprinese da se u našem narodu neguju i rasprostru muzikalna znanja;

 — da razvija ošte potrebno obrazovanje u našem narodu.

Društvo će raditi sa prekidima i različitim intenzitetom. U međuvremenu hor će postati mešovit, jer će u njega ući i ženski glasovi. Prvih dvadeset odabranih (ali i najhrabrijih) ženskih glasova će obogatiti i pripitomiti zvuk „Hajduk-Veljka“. Za vreme ratova, kao i sva druga građanska društva hor će prestati sa radom.

„Posle Prvog svetskog rata, pobeđeni i pobednici će se naći u zajedničkoj državi. Sjaj pobednika će vređati osećaje onih pobeđenih, pa će svakodnevni, privredni i kulturni život biti time opterećen. I pristup nacionalnom odgoju će se promeniti.“

 Avgusta meseca 1922. godine u Negotin dolazi Vojislav V. Rašić na mesto okružnog načelnika. Ovaj inventivni čovek, pisac sokolske himne, sa izraženim nacionalnim osećanjem, mnogo će učiniti da se pokrenu sva građanska udruženja, obeleže i spomenicima zaštite svi značajni ljudi i događaji.

 U Negotinu se 24. oktobra 1922. godine osniva „Negotinsko zanatsko-pevačko-tamburaško društvo“. Izostaje ono „Hajduk-Veljko“.

 U novoj državi je mnogo muslimana koji često kao koalicioni partneri doprinose opstajanju Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije. A zna se protiv koga je Veljko vojevao.

 Rašić nizom pisama i ukaza pokreće izgradnju spomenika izginulim borcima u svim mestima svoga okružja, insistira na obnovi tradicionalnih manifestacija i kao iskusni sokolski radnik radi na podizanju srpske nacionalne svesti.

Ovaj načelnik-pesnik, u svojim pesmama posvećenim Prvom srpskom ustanku peva:

„Borite se, Sinđelići, divi,

Hajduk-Veljka od Krajine krilo,

Veru dajte, Sokolovi sivi,

Da će biti što sad nije bilo!“

i pesmama u kojima se bori za bolje uslove života u novom društvu:

„U Krajini Hajduk-Veljka slavna,

Čiji primer večito nam traje:

Podiže se ovaj Spomen slavlja

Da nam stalno sve pouke daje.“

Često spominje Veljka i sve srpske junake pale u odbrani Srbije. Ne zna se koliki je njegov uticaj, ali je 5. maja 1924. godine „Negotinsko-zanatllijsko-pevačko-tamburaško društvo“ povratilo svoje staro ime „Negotnnsko-pevačko-društvo Hajduk-Veljko“.

 Tom prilikom spevana je i himna „Negotinskog-(zanatilijskog)-pevačkog-(tamburaškog)-društva „Hajduk-Veljko“.

 Autor te himne je Vojislav V. Rašić, a spevana je prilikom povraćaja starog imena. Otada je redovno izvođena. Pevana je na slavi (Društvo je slavilo mladog Svetog Nikolu, 22. maja). Ova himna je pevana i na pomenu Hajduk-Veljku 31. jula.

 Da ne bi iščilzla iz sećanja trajno je zaštićena štampanjem u „Sokolijadi“, zbirci sokolskih pesama. Note na žalost, nisu zabeležene, ali tekst u celosti glasi:

„Oj, Zastavo, puna slave,

Dižemo te u sav glas —

Razvijaj se, lepršaj se

I sakupljaj uvek nas!

Oj, Zastavo, puna slave,

S tobom ćemo u sav let, —

Sveta naša amajlijo,

Ti si nama zavet svet!

Oj, Zastavo, puna slave,

Nek te ljubi mlad i star:

Hajduk-Veljka znamenja si, —

Daj nam njegov plam i žar!

Oj Zastavo, puna slave,

Osveži nam i naš kraj, —

Oj, Krajinu s Domovinom,

Proslavi nam u sav sjaj!

Oj, Zastavo, puna slave,

Iz dubine srca svog:

Dižemo te s pesmom svetom, —

Pomog’o nam Gospod Bog!“

Boravak gospodina Rašića u Negotinu nije dugo potrajao.

Partijski je premeštei u Šabac, gde je i penzionisan. Odande je kao član sokolskog društva pomagao mnoge akcije.

Društvo u Negotinu će krajem 1925. godine izgubiti ime Hajduk-Veljka. Na sastanku Društva 28. februara 1926. godine, po želji darodavca zastave gospodina Živka Stojkovića, odlučeno da se promeni naziv, i usvoji novo ime: Negotinsko-zanatlijsko-pevačko društvo „Krajina“.

Ciljevi Društva su postavljeni kao:

 1. nenovanje srpske i slovenske pesme

 2. negovanje i usavrišvanje crkvenog pojanja

 3. buđenje lepih narodnih rodoljubivih i čovečanskih osećanja kako kod svojih članova tako i dalje omladine i naroda u krajinskom okrugu.

Tako je Veljkovo ime izbrisano iz naziva pevačkog društva, ali je ostalo duboko da živi u narodu, u istoriji, u pesmi i neodvojivo je od ovog naroda, Krajine i Negotina. I, neka bukti u ovoj „Buktinji“!

NARODNE LEGENDE

KUŠLJA

Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk-Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk-Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali nijedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk-Veljko je znao da ima pravog borbenog konja.

 I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija. Bez dobrog konja, znalo se, nema ni dobrog junaka. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke u selu Podgorcu, u Timočkoj krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Osman-bega, koji je jahao, divnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje. Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Osman-bega. Beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog paše Pazvan-Oglua. I da je konj vojno obučen i da zna vojne ratne veštine.

 Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata naočigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koji je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja nego što ga je imao Turčin i to je odlučilo. Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk-Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahača: Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, Veljko je dojahao do njega i rekao mu da mu oprašta život, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Međutim, Veljkov konj Kušlja iznenada se okrenuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turčina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugačija od ljudske, ko zna?

 Hajduk-Veljko je jahao Kušlju od 1807. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin.

 Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampova, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: „Drž“. Kušlja je opet dopao u turske ruke. Ne zna se gde i kome.

 Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.

 Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi.

POTOMCI HAJDUK VELJKA ŽIVE U SELU DUBONA

Potomci čuvenog Hajduk Veljka danas žive u selu Dubona i prezivaju se Hajdukveljković, otkrio je Mileta Simić, naš poznati sastavljač rodoslova. Istražujući prošlost ove porodice, Simić je došao do značajnih podataka koji su malo poznati u našoj javnosti.

Prema njegovim rečima, malo je poznato da je krajem 18. veka, u vreme stalnih seoba, zbog ubistva jednog Turčina, Petar Vlahović iz sela Andrijeva, u blizini Kolašina, krenuo sa svojim sinom Vekom u Srbiju. Zaustavili su se u selu Lenovac, u Negotinskoj Krajini, gde je već bilo nekoliko porodica iz ovih krajeva. Zbog govornog područja, Veka su „prekrstili“ u Veljko.

Njegov otac Petar Vlahović postao je uskoro najpoznatiji odgajivač ovaca i proizvođača sira, zbog čega je nazvan Petar Sirenjar. Pored Veljka, Petar je imao sinove Milutina i Miljka i kćerku Milanku, zvanu Duda — kaže Simić, naglašavajući da je Veljko, kao najstariji, službovao kod bogatih Turaka u Vidinu. Posle toga je stupio u hajdučku družinu Stanoja Glavaša i postao jedan od najpoznatijih i najhrabrijih Karađorđevih vojvoda.

Zanimljivo je i kako se Hajduk Veljko obreo u Duboni, gde danas žive njegovi potomci. Tu je, pred Prvi srpski ustanak, bilo stecište Karađorđa i njegovih hajduka — Janka Katića iz Rogače, braće Vulićević iz Azanje, Živka Mihailovića iz Umčara, Obrada iz Krsne, Janka Gagića iz Boleča, kapetana Laze Ivanovića iz Malog Požarevca, Vićentija Petrovića iz Koraćice, braće Čarapića iz Belog Potoka, Vuleta Ilića iz Kolara, Miloja Popovića Đaka iz Kusatka i ostalih. Najpoznatiji jatak u Duboni bio je Petronije, sin starca Janka, koji je kao Karađorđev izaslanik išao sa Jovanom Čardaklijom u Carigrad.

Hajduk Veljko je tu došao na zimovanje i oženio se mladom udovicom Marijom, koja je bila najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, rodom iz Selevca, što ni u naučnim krugovima nije mnogo poznato. Marijinog prvog muža iz porodice Jovanović ubili su Turci između Malog Orašja i Dubone. Prvo što je uradio kada je došao, Hajduk Veljko je ubio tog Turčina — kaže naš sagovornik.

Inače, tu u Duboni u vreme Prvog srpskog ustanka Karađorđe je imao magacine oružja i barutanu i njihov čuvar je ubrzo postao Hajduk Veljko. Njegov katanac i dalje postoji i čuva ga Hajduk Veljkov potomak Dobrica Hajdukvljeković, čiji se sin, takođe, zove Veljko.

S Marijom Hajduk Veljko je dobio sina Radivoja, zvanog Raka, a posle je rođen i Miljko, koji je ubrzo umro. Od Radivojevih sinova Milana i Milutina nastala je familija Hajdukveljkovića, čiji potomci i danas žive u Duboni, Mladenovcu, Smederevu i Beogradu. Najpoznatiji Hajduk Veljkov potomak bio je Vladimir Hajdukveljković, ban Vardarske banovine, ubijen je u Skoplju 1938. godine, u atentatu koji je organizovao VMRO.

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, ali kako je bio bez potomaka, njegov grob je raskopan kada je pravljena Aleja velikana. Inače, u vreme dizanja Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je bio sa Stanojem Glavašem na čuvenom skupu u Orašcu, na Sretenje, gde je Karađorđe izabran za vođu ustanika. Tokom Prvog srpskog ustanka Hajduk Veljko je sa svojim bećarima, na lični zahtev, raspoređen na istočnu granicu Srbije.

Sedište mu je bilo u Negotinu i Sokobanji. U ovom kraju ostalo je u narodu da je kao mlad, lep i hrabar čovek bio uvek u okruženju lepih žena. O tome su i pesme ispevane. Jedna od najpoznatijih žena koja ga je u stopu pratila u njegovim ratnim pohodima bila je Čučuk (Mala) Stana.

Zanimljivo je da je Simić do svih ovih značajnih podataka došao dok je pisao rodoslov za porodicu Dobrice Hajdukveljkovića iz Donje Dubone. Na groblju, u šipražju i trnju zarasle i debelim slojem mahovine pronašao je spomenike Hajduk Veljkovog sina Radivoja, snahe Jelene i Hajduk Veljkovih unuka Milana i Milovana. Posle detaljnog čišćenja, pojavila su se jasno uklesana imena, koja su otkrila sve ove — do sada nepoznate podatke.

LAVARU SAČUVALA ŽENA

Kada se Hajduk Veljko oženio, u Duboni se našla i njegova brojna porodica. Tako se i sestra Milanka zaljubila u njegovog prijatelja i hajduka Stojana Lavaru, koji je bio rodom iz Jasike kod Kruševca. Hajduk Veljko to nije odobravao. Dugo se u vreme Prvog srpskog ustanka Milnka krila od brata. Ali kasnije Hajduk Veljko je potegao pištolj na zeta. Milanka je istrčala sa svojom decom, Todorom, Mladenom, Nedeljkom i Pantom (rodonačelnicima familija Todorović, Mladenović, Nedeljković i Pantić u Duboni), i rekla bratu da prvo ubije nju s decom, pa tek onda Stojana. Hajduk Veljko, iako prek i gord čovek, sažalio se i pomirio sa sestrom.