Novine Zavicaj Narodne novine Zajedništvo. Jedina stvarna opsesija našeg naroda da se ostvari sabornost koju smo, kroz DAVNE istorijske prilike gledano, ostvarivali samo kad nije bilo drugog izbora. Da li smo više opsesivni ili posesivni kada pričamo na tu temu? Ponekad i sam ponesen željom da se sva 4 „ocila okrenu“, pričam o tome kako je jedini put jedinstvo, i navodim uspehe klubova u sastavu Saveza da prevaziđu svoje razlike i stvore Zajednicu ili priđu postojećoj.
Prirodno je da se od nas koji vodimo udruženja-od onih koja broje tek toliko članova da bi mogla da postoje (3 – 6) pa do tradicionalnih koja postoje više decenija i imaju više stotina članova, pa sve do pokrajinskih koji okuplja više klubova ili samog Saveza – očekuje da težimo konsenzusu po osnovnim pitanjima, ka primarnim ciljevima našeg naroda. Onda se pokaže da ne možemo da se dogovorimo ni koji su primarni ciljevi.
Ko smo to MI? Priča se o tome da ovaj ili onaj predstavlja „naše“ ljude u „austrijskim institucijama“, ko je koga izabrao, dao pravo, pozvao i još mnogo detalja o kojima ne treba trošiti reči. Što reče neko, izgleda da se najviše slažemo u tome da se ne slažemo. Dopisujemo se sa tonama „navoda“, razgovaramo puni (skrivenog) naboja i uvek imamo neko svoje viđenje, pa taman i da je potpuno isto-mora imati individualnu nijansu.
U skorašnjem razgovoru sa jednim visokim funkcionerom, dobijam ocenu da u institucijama nema predstavnika srpskog porekla jer smo „izraženi individualisti“?! Kontekst toga u recikliranom obliku je otprilike ovakav – gde ste vi, nema timskog rada! Teško je pratiti i povezati sve naše probleme u međusobnim odnosima i osobine koje uslovljavaju našu koncentrisanu nezastupljenost, mada su naši individualisti itekako traženi u svim svetskim kompanijama, bez obzira na pravac. I tamo smo vođe, ili dovoljno dobro zbrinuti da to ne budemo, ćutimo i radimo.
Kad više ne možemo da sputamo ego nadmoćnog i večito zaslužnog i nikada dovoljno ispoštovanog, pozdravljenog i plaćenog pregaoca – pa makar i živeli u toj zabludi bez realne osnove i na osnovu aktivnosti koja se običnim rečnikom naziva „paljenje“ – govorimo isključivo u prvom licu i osnivamo svoj krug, klub, novu firmu, stranku, samostalno i individualno. I to traje dok se u našem okruženju ne pojave novi i sposobniji individualci koji KAD-TAD, ali ipak dođu i žele isto što smo i mi prethodno. Jedan krug bez kraja, a tobož smo spremni na kompromis, ali svakako očekujemo ustupke i usaglašavanje mišljenja sa nekim iako je sam sebi dao to pravo, samo da bi bili jedinstveni i usmerili genetski predodređenu individualnost u neku vrstu jednakosti, koja mene lično podseća na vreme kada su pojedinci skupo plaćali svoje ideje i vizije.
Danas je barem, a videćemo koliko dugo još, moguće izraziti i aktivnostima dokazati da nečiji put ima cilj i da na njemu ima mesta za sve, koliko god da smo zasebno krojeni i nezadovoljni, ako su spremni da mu se priključe. Lično mislim da je naš najveći problem POŠTOVANJE. Iskreno iznoseći pozitivno mišljenje o tuđem radu i konsekventno kažnjavajući nerad, brže će se iskristalisati pojedinci ili grupe ljudi koje imaju podršku većine za svoje vizije. Takvi ljudi po pravilu imaju i svoje sledbenike, jer koliko god da smo samosvojni, uvek postoji jedna grupa ljudi koja ćuti, radi, uči i – veruje. Bez ikakvog ličnog interesa, već iz čistog ubeđenja. Na taj način možemo da odgovorimo na večite prozivke i podsmeh, da najbrojnija migrantska grupa u jednoj tako otvorenoj, demokratskoj i modernoj evropskoj zemlji kao Austrija nema čak ni pravo da izučava svoj jezik u njegovom zvaničnom obliku. Zatim, ni jednog funkcionera interesnih organizacija kao Radnička Komora i Sindikat, ni jednog poreklom „našeg“ političara barem pokrajinskog nivoa, i vrlo malo privrednika uporedive težine sa lokalnima.
Izražena individualnost i egocentričnost nekom je mnogo donela, ali nas je sve zajedno skupo koštala, posvađala sledbenike vođa i podelila rod rođeni, a kamoli jedan klub ili udruženja građana savremenog društva. Ima mnogo onih koji su spremni da, rekao bih svetosavski ugrade sebe u mozaik, ali je strah od zloupotrebe toliki da osobe koje teže timskom radu na terenu posle prvog faula ili oštrog starta radije prelaze na klupu ili još gore, na tribine, napuštaju stadion, skidaju obeležja… Tako štetimo i zemlji u kojoj živimo, a pogotovu matici.
„U se i u svoje kljuse“ sam kao dete smatrao za veliku životnu mudrost, dok tokom raspada sistema i države koja ga je zdušno promovisala i nedaća ljudi koji su tako živeli, nisam shvatio da ustvari nema mnogo naroda koji tim motom grade svoju budućnost i opstanak. Sa druge strane, nema ljudi na ovome svetu koji se nisu u muci ili problemu ujedinili, da bi preživeli. Nismo ni u čemu baš toliko posebni kao što pokušavamo da prikažemo. Dakle, živi smo i dobro je.
Tokom poslednjeg veka rapidno padamo na većini ispita istorije, čekajući spasenje od Boga, jer jedni drugima nismo spremni da poverujemo. Matica žudi za našim jedinstvom, mi opsesivno pričamo o njemu, analize, diskusije, dopisi, kritike, varijacije. Gubimo snagu na nijanse, a suština nam promiče ispred nosa, i 50 ljudi je jače ako se složi ka jednom cilju, od 5000 koji su došli da pomognu sa isto toliko planova. Složimo se i poštujmo, koliko god da je (ne)istomišljenika.
I danas, kada su predizborne aktivnosti za Radničku komoru u punom jeku, postavlja se pitanje zašto ima tako malo kandidata našeg porekla? Jos veća je neizvesnost da li će ta nekolicina dobiti punu podršku svoje najbliže okoline i pre svega, svojih zemljaka. Ne možemo svi na listu – poštujmo one koji su dobili poverenje, glasajmo i dajmo im šansu da dokažu da su tog potpisa vredni. A mi pokažimo, da nas ima i da značimo, da bi nam bilo bolje.
Pričamo o modernim pojmovima kao inkluzija i suživot, koji polako ali sigurno zamenjuju sve bleđe tragove neuspešne, forsirane integracije, i više nego jednostavno ostvarene asimilacije – neka se protagonosti sami razvrstaju i pronađu. Ako nam je budućnost odredila takav put, da se poreklo i pripadnost večito personifikuje sa prošlošću, sto godišnjim uspomenama i prvim iseljenicima, a ne kroz sadašnjost i brigu za budućnost našeg porekla, opstanka, imidža, reči SRPSKE – neka tako i bude.
Ali neka se zna da postoje ljudi koji MISLE, ŽIVE i RADE drugačije – jednom će se sigurno pronaći.
Iskreno
Zoran Aleksić, predsednik Savez Srba u Austriji
