Novine Zavicaj Narodne novine 
Čudesni život najpoznatijeg srpskog Austrijanca i austrijskog Srbina u Beču česta je tema u ovoj lepoj, staroj varoši u kojoj danas živi. Počasni doktor i ugledni građanin, veliki je borac za srpska pitanja i sa ponosom ističe svoje srpsko poreklo i sećanja iz detinjstva. Na svim skupovima i tribinama koji se tiču kulture, umetnosti, istorije, istoriografije, socijalne politike, diplomatije, folklora Srba kao i prava srpske nacionalne manjine u Austriji, dr Volfgang Rorbah ima počasno mesto u prvom redu. Tačan, odgovoran, predusretljiv i vedar uvek je omiljeni gost, jedan od onih govornika, sagovornika i saboraca kojima se ni krajnja iskrenost ne zamera. Sam ističe da je to zbog toga što je jasno da su njegove namere dobre i da je njegova ljubav prema Srbiji jednako velika kao i znanje koje on o Srbima i Srbiji ima. ‘’ Puno znam a što više čovek zna to više može i da voli jer bolje razume!’’ Volfgang Rorbah, svestran i nagrađivan u različitim sferama, uvek je ljubazan i nasmejan. Prepoznaćete ga po visini, plavim očima i širokom osmehu!
Zavičaj: Poštovani doktore Rorbah, uvek ste srdačni i nasmejani. Da li je to posledica naklonjene vam sudbine ili optimističkog načina razmišljanja?
Dr. Volfgang Rorbah: Rekao bih da je sedamdeset posto čovekovog života zavisno od njegovog optimizma i velike volje koju sam razvija a da na samo preostalih trideset odsto utiče sudbina. Kada ste optimista, kažete da je čaša do pola napunjena a ako ste pesimista kažete da je poluprazna. Ipak, takav odnos prema životu takođe možete naslediti. Takav optimističan stav sam ja nasledio upravo od svoje majke, koja je bila veliki borac. Davnih dana je došla iz Srbije u Austrije gde nikada nije prestala da bude Srpkinja ali je postala i sjajna Austrijanka!
Zavičaj: Vrlo je retko da se jedan tako mali dečak na takav način edukuje i uvede u porodičnu istoriju da se sa punim poštovanjem bavi time celog života. Ko je najviše tome doprineo?
Dr. Volfgang Rorbah: Moj deda, sigurno. On je bio oficir Austro- Ugarske monarhije i znao je kako da vaspita ljude, kako može da motiviše čoveka. U stvari, on je meni bio i deda i otac, zato što se moj otac razišao sa mojom majkom kad sam imao šest godina.
Zavičaj: To je mamin tata?
Dr. Volfgang Rorbah: To je tatin tata. Mamin tata je bio srpski trgovac koji je umro već 1938. godine. Ja ga nikad nisam video jer sam rođen 1947. Deda, kao konjički oficir u zemlji koja je imala 28 nacionalnosti morao je da nauči da se snalazi u raznim situacijama. Govorio je ruski, srpski, poljski.
Zavičaj: Kako se zvao deka?
Dr. Volfgang Rorbah: Rudolf, Rudolf Rorbah, rodio se 19. januara 1889. godine. To je bila godina kada je prestolonaslednik, sin Franje Josifa, Rudolf, izvršio samoubistvo u Majerlingu. Inače, Rudolf je bilo ime prvog Habsburga, rodonačelnika dinastije, i zbog toga su moj pradeda, deda i otac nosili to ime. Moj otac je odlučio da prekine tu tradiciju i nameravao je da mi da ime Aleksandar ili Filip. Kako sam dobio baš ime Volfgang je zanimljiva priča. Moj deda je trebalo da se bori bori protiv Srbije, ali je rekao da on neće pucati ni boriti se protiv Srba, tako da je bio među prvim ratnim zarobljenicima. Znajući za njegov odnos njegov čuvar mu je rekao: „Ti ćeš ovde biti kao gost. Ali molim te, nemoj da bežiš jer ću ja zbog toga imati problema.“
Kasnije, kada je stiglo naređenje da se streljaju austrijski oficiri on mu je rekao da će te noći povući stražu i pustiti ga da pobegne. Deda je skočio sa visine od četiri i po metra, uganuo nogu, ali je uspeo da pobegne. Rastajući, oni su se dogovorili da se vide posle rata.
Moj otac se rodio u februaru 1918. a deda se vratio u novembru te godine kada je objavljen raspad Austro-Ugarske monarhije. Tada je osnovana Republika Austrija koja bila veoma siromašna. Monarhija je bila tako ustrojena da je poljoprivreda bila u Mađarskoj, Vojvodini, Češkoj, industrija u Češkoj i Poljskoj. Republici Austriji ostali su samo Alpi. Moj deda se snašao tako što je dve godine radio kao žigolo. Posle rata bilo je mnogo udovica kojima je bilo potrebno društvo za izlazak i ples. 1920. rekao je „ Ja više ne mogu ovo da radim“ i prestao je. Sa suprugom i sinom preselio se u Beograd i tu je sa svojim bivšim čuvarom osnovao export- import firmu. Iz Srbije su izvozili drvo, voće i druge stvari u Austriju i Nemačku, a odatle tehničku robu u Srbiju.
Dobro su zarađivali i kada je moj otac napunio osamnaest godina dobio je svileno odelo.
Vrlo skup poklon u to vreme. Jednom, ponosno šetajući po Terazijama u tom odelu, upao je u kanalizaciju, polomio ruku i sasvim ga pocepao. Odveli su ga u gradsku polikliniku gde je moja majka bila medicinska sestra. Bila je to ljubav na prvi pogled. To je bilo 1937. godine, a 1938. oni su se venčali.
Moja majka Julijana je bila veoma lepa žena, imala je nečeg aristokratskog u svom izgledu i ponašanju. Rodila se u Velikoj Plani, njeno devojačko prezime bilo je Popović. To je bila porodica koja je 1878 došla iz Crne Gore. Njen otac se bavio trgovinom petroleja i u to vreme, kada nije bilo električne struje, odlično je zarađivao. Pored toga imao je i fabriku sapuna. Moja majka je završila školu za medecinske sestre i zaposlila se u Beogradu.
Moji roditelji su ostali u Beogradu do 1945. godine. Dece još uvek nisu imali jer je moja majka imala hroničnu upalu zbog koje nije mogla da ostane u drugom stanju.
Zbog dolaska komunista na vlast oni su se preselili u Austriju. Tamo je moja majka posetila jednog ginekologa, čuvenog profesora, koji joj je rekao: „Ja ću vam dati lek protiv upale, a vi, ako verujete u Boga, molite se“. Ona je otišla u mesto Sankt Volfgang-Sveti Volfgang i zavetovala se da će ako rodi sina, datu mu ime Volfgang.
Tako sam dobio ime, ali kada sam se ja venčao Srpkinjom, svojim sinovima sam dao ime Aleksandar i Filip.
Moja majka je od 1945. do smrti 2003. godine živela u Austriji. Duže je bile građanka Austrije nego Srbije ali se jako ponosila i svojom otadžbinom i svojom domovinom. Kada bi neki Austrijanac rekao nešto protiv Srba umela je jako da se naljuti i da protivreči vrlo oštrom argumentacijom. Ali, ako bi neko od Srba koji su se doselili u Austriju počeo da se žali, govoreći kako u Austriji ne valja ovo ili ono, rekla bi: „Vratite se nazad, niko vas nije ovamo zvao.“. Bila je jako objektivna žena.
Inače celog svog života je volela oficire. To je počelo kada joj je kao šestogodišnjoj devojčici pripala čast da preda cveće Kralju Petru I prilikom njegove posete Velikoj Plani kada je bila zadivljena uniformama i belim konjima. Smatrala je da su konjički oficiri najelegantniji muškarci.
Pošto je moj deda bio konjički oficir i pored toga, za razliku, od mog oca odličan plesač, ona, koja je obožavala ples, se jako dobro slagala sa mojim dedom. Razlog njenog poštovanja prema njemu bila je i etika oficira tog vremena. Govorila mi je: „Vidiš, njima ne treba nikakav pismeni ugovor. Samo se rukuju.“ i „Srpski oficir ako da reč, sve će učiniti da zadatu reč ispuni.“
Desilo se da je jedan oficir pozajmio novac od moga oca. Počeo je rat, on je morao hitno da ode. Pojavio se posle tri godine, ranjen, noseći u nekoj kesi novac, rekavši mom ocu: „Izvoli, ovo je dug sa kamatom.“
Njoj je bilo jako žao što je posle II svetskog rata te etike nestalo.
Ja sam odrastao u tom duhu. Moj otac je bio dobar elektro- inženjer, ali često nije bio tu. Moj deda, koji je posle rata nastavio da se bavi trgovinom u Austriji, često me je vodio sa sobom u ambijente gde su bili profesori, novinari, doktori. Učio me je da poštujem druge ali da prvenstveno sačuvam svoje dostojanstvo.
1950. godine, moj otac je otvorio sopstvenu radnju za prodaju tehnike. Razvio je posao jako dobro. Poslovao je sa Jugoslavijom, 90% robe je prodavao tamo, hteo je da ja već posle završene osnovne škole počnem da radim kod njega kao šegrt, ali je deda rekao: „Ne dolazi u obzir, on mora u gimnaziju pa na univerzitetske studije!“
Sećam se i kada sam prvi put razumeo značenje harizme. Kada sam imao desetak godina, u Beču je bilo huligana na motorima, u kožnim jaknama. Ja sam ih se kao dete plašio. Uvek su bili u gomili i uživali su tome da zatvore prolaz tako da su ljudi morali da pešače naokolo. Jednom, smo deda i ja naišli na njih. Deda me je uhvatio za ruku i krenuo pravo prema njima. Ja sam počeo da se znojim a on je oštro rekao: „Šta je ovo? Je li ovo parkiralište ili trotoar? Maknite ovo smeće odavde.“ Oni su između sebe pogledali i pomakli.
To je bila ta njegova oficirska škola. On je samo pogledom, bez drskosti, povišenog glasa izazivao poštovanje.
Sa njim sam upoznao i dobre restorane. On je radio do smrti, do svoje 73. godine. Svako jutro je odlazio na posao u sedam, radio do jedanaest i zatim odlazio u svoj restoran u centru Beča. Tu ga je već čekala krigla piva i dvoje novina koje su morale da budu neotvorene. Njegov omiljeni list je bio Frankfurter Allgemeine Zeitung, jedna od najboljih novina nemačkog govornog područja. Često sam išao s njim, meni je to izgledalo tako otmeno, konobar, obučen kao dirigent, u crnom smokingu i sa leptir mašnom, a deda uvek sa crnim kožnim rukavicama i uvek galantan prema damama.
Moja majka je posle rata morala da govori samo nemački, mada ga nikada nije sasvim savladala. Srbi su optuživani za raspad monarhije i ona se nije usuđivala da ga govori, tako da ja kao dete nisam imao prilike da ga tada naučim. Takođe, pored nje i ja sam govorio nemački kao stranac. Verovatno je to bio razlog da sam kasnije postao novinar, autor knjige, korektor, lektor, znači, perfektno sam naučio nemački, ali tek u gimnaziji. Hteo sam da ga naučim perfektno, da niko više ne misli da se nisam rodio u Beču.
Još jedna stvar koju mi je deda ostavio u nasleđe je da ne postoje dobri i loši narodi nego dobri i loši ljudi, ne postoje iskreni i neiskreni narodi nego iskreni i neiskreni ljudi.
Ja sam kosmopolita i vrlo rado ističem srpsko poreklo po majci kao i činjenicu da sam rođeni Bečlija. Ova moja dva identiteta pomogli su mi da shvatim netačnost predrasude da Austrijanci i Srbi ne mogu da se razumeju. Mislim da Austrijanci imaju više afiniteta prema Srbima nego prema bilo kojem drugom narodu iz bivše Jugoslavije.
Razmišljao sam o tome i dok sam studirao istoriju shvatio sam da su Srbi prisutni na austrijskoj teritoriji od 16. veka. Oni su u Krajini bili dragoceni u odbrani protiv prodora Osmanskog Carstva. Ni u jednoj drugoj, tuđoj, vojsci Srbinu nije bilo moguće da dostigne generalski čin. Navešću dva primera iz 19. veka, to su general Rodić i general-major Knićanin. Obojica su jako poznati. Prve austrijske vojne penzije primali su Srbi a njihov kulturni centar je bio Beč.
Znači, Srbi su deo istorije grada Beča, a danas su njegova najveća manjinska zajednica. Od njegovih 1.900.000 stanovnika, skoro 200.000 su Srbi.
1683. kada su Osmanlije pokušale da osvoje Beč, Srbi koji su bili naseljeni ispred grada mnogo su pomogli njegovoj odbrani jer su znali kako se Osmanlije bore. Austrijska vojska, zajedno sa Nemcima, Poljacima i Srbima potisnula je Turke i zauzela Beograd a 1689. skoro celu Srbiju Tada su Srbi dočekali Austrijance kao oslobodioce. Oni su tada morali da odstupe, ali su se posle dve decenije vratili, pod komandom Princa Eugena i porazili Osmanlije i Požarevačkim mirom iz 1718. godine veći deo Srbije je postao deo Austrije.
Granica je bila ispred Niša koji je ostao u turskim rukama.
Ako vi pogledate arhitekturu Beograda, on izgleda kao mlađi brat Beča. To je zato što su u veme Obrenovića srpski studenti dolzili na studije u Beč.
Još u 18. veku Marija Terezija je Srbima dala privilegije da mogu štampati knjige na svom jeziku i na ćirilici. Beč je tada bio najvažniji srpski kulturni centar. Početkom 19. veka izlazile su novine na srpskom jeziku. Dakle prve novine na srpskom jeziku nisu se pojavile ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Novom Sadu već u Beču. Vuk Stefanović Karadžić je 40 godina živeo u Beču, tu je napisao svoj Rečnik, svoju Gramatiku, tu je preveo Bajke braće Grim. Njegoš je Gorski Vijenac delimično pisao i štampao u Beču. Dositej Obradović je živeo u Beču i postoji jedna fantastična pesma u kojoj on kaže da je spasitelj srpskog naroda austrijski imperator Josif II. Te knjige na srpskom su štampali Mitaristi, jermenski monasi. O svemu tome je puno pisao pokojni profesor Dejan Medaković koga sam ja upoznao pre 10- 12 godina. Ja sam izdao u Beogradu knjigu “Na tragu Srba u Beču“ i tu sam nastavio ono što je Medaković počeo.
Miloš Obrenović je u vreme svog egzila živeo sedam godina u Beču i tu se bavio vrlo uspešno trgovinom svinjama. Njegov sin, knez Mihailo Obrenović se venčao 1853. u Beču. Tada su Srbi i Grci koristili istu crkvu. Srpska crkvena opština osnovana je 1860. i prošle godine obeležili smo 150 godina njenog postojanja. Važno je reći i da je car Franc Jozef, zajedno sa kraljem Milanom Obrenovićem finansirao izgradnju prvu srpske crkve 1893 godine.
Milan Obrenović je morao da napusti Srbiju 1899. i došao je u Beč, gde je živeo do smrti 1901. godine. Za njega se govori da je bio kockar i ženskaroš, ali danas je dokazano, podaci o tome postoje u arhivu, da je on finansiro srpske studente i sufinasirao sa Carem Franjom Josifom podizanje prve srpske crkve. Iako katolik, Car je prisustvovao prvom bogosluženju u toj crkvi. On i Kralj Milan su bili veliki prijatelji. Kada je 1901. Kralj Milan umro, Car je objavio dvanaest dana državne žalosti. Poređenja radi, kada je njegova žena, Sisi, umrla, državna žalost je bila četiri dana. Kada je Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu nije bilo državne žalosti, njih dvojica se nisu dobro slagali.
Ja sam o svemu tome pisao u svojoj knjizi “Tragom Srba u Beču“. Knjiga je izdata u Beogradu i prezentacija knjige je bila u Skupštini grada Beograda 2005. godine. Na prezentaciji je bio prisutan jedan glumac koji je čitao pesmu Dositeja Obradovića u kojoj se obraća Imperatoru Josifu II i traži pomoć za srpski narod.
Pred svoju smrt 2003. godine moja majka mi je rekla: „Molim te pobrini se za svoju drugu domovinu.“. Ja ispunjavam obećanje dato njoj tako što živim ovde, radim kao profesor univerziteta i savetnik sam za pitanja osiguranja. Ovde se osećam kod kuće i potpuno sam asimilovan. U ovom trenutku se u Beču održava vrlo interesantna izložba, „Srbija – kulturna spona Istoka i Zapada“. Kada se pođe sa Zapada, Beograd se doživljava kao prvi grad Orijenta, a kada se pođe sa Orijenta, Beograd je prvi grad Zapada. Beograd ima važan strateški položaj, na dve reke, nalazi se na sredini saobraćajnica između Istoka i Zapada i Severa i Juga i mislim da će u Evropskoj Uniji imati važnu ulogu.
Danas, kada cene energenata rastu, Srbija ima veliku šansu da razvije rečni saobraćaj koji je najjevtiniji način transporta dobara. Zatim turizam, pogotovu kulturni turizam- treba iskoristiti istorijske veze Austrije i Srbije i dovesti ovamo austrijske turiste. Ali, pre toga mora se napraviti veliko čišćenje. Ljude treba naučiti da reke nisu velike kante za đubre, da se od plastike, umesto da se baca u prirodu, reciklažom mogu praviti novi proizvodi. Stanovnici mnogo bogatijih zemalja odvajaju produkte za reciklažu, a u Srbiji oni završavaju u prirodi i truju čovekovu okolinu.
Austrija i Srbija imaju dugu tradiciju saradnje i u bankarskim i poslovima osiguranja. Na žalost, rizik poslovanja u Srbiji je veliki i zato su kamate visoke i nestimulativne za privrednike, a bez kredita nema rasta ekonomije. Takodje, mora se više uraditi na kulturi osiguranja. U Srbiji je jako mali broj ljudi osiguran. Čovek gradi kuću deset godina a izgubi je u požaru za sat. Zbog toga što ne žele da odvoje male sume za plaćanje polise osiguranja, ljudi gube milione. Razumljivo je da ljudi zbog iskustva sa osiguravajućim društvima i bankama iz Miloševićevog perioda nemaju još uvek puno poverenje, ali to se poako menja.
Ono što Srbima često nedostaje je solidarnost. Mi možemo zamisliti jedan autobus „ srpski autobus“ pedeset metara širok i metar dugačak, jer svako želi da sedi u prvom redu. U toj svačijoj želji da bude na čelu, ljudi često zaboravljaju cilj njihovog zajedničkog poduhvata. Tu se Srbi razlikuju od naroda srednje Evrope. U Austriji postoji još od vremena Marije Terezije nepisano pravilo koje glasi „Ko ne zna da služi, ne zna ni da vlada.“
Ja sam u Beču podpredsednik Srpsko- austrijskog društva i jako se trudim da Srbi dobiju status zvanične manjine. To je vrlo važno, jer bi time Srbi stekli velike privilegije, pravo na upotrebu svog jezika i pisma u zvaničnoj komunikaciji, škole koje bi plaćala austrijska država, ali nesloga nam jako otežava taj posao. Šumadinac neće sa Crnogorcem, Vojvođanin neće sa Šumadincem. Mi bismo morali da imamo na umu zajednički cilj i ono što nas spaja, a ne da se bavimo samo svojim razlikama.
Zavičaj: Postoje nedoumice i mnoga pitanja u vezi privilegovanog školovanja srpske dece u Austriji. Možeti li reći nešto više o tome?
Dr Volfgang Rorbah: U Austriji postoje pojedinci, porodice ili organizacije koja su dugo prisutne u Austriji, kao na primer, Srpska crkvena opština, ili potomci Srba koji su se još u 19. veku doselile u Austriju. To su uglavnom potomci oficira, lekara, uglednih ljudi, pripadnici prodica koje generacijama žive toj zemlji. Neki od njih govore srpski jezik a kod nekih je srpsko poreklo prepoznatljivo samo po prezimenu.
Pored njih, tu su Srbi koji su počeli da se useljavaju 60-ih godina prošlog veka. Oni su prekratko u Austriji da bi mogli da zatraže status priznate manjine. To bi, po austrijskom zakonu, morali da urade oni koju su najmanje treća generacija koja živi na austrijskom tlu. Time bi dobili pravo na svoje škole o trošku države. Naravno, nemački jezik bi bio obavezan, ali bi se učilo na srpskom jeziku, ćirilici, učila bi se srpska istorija, tradicija, kultura. To bi moglo da se zatraži na nivou cele Austrije, ali i na nivou neke od provincija.
Ja imam utisak da bi austrijska država bila voljna da pozitivno odgovori na takvu molbu, ali problem je među nama, Srbima. Pored toga što nas ometa već pomenuta nesloga, veliki broj naših ljudi je nezainteresovan za to, pogotovu onih nižeg obrazovnog nivoa.
Oni gledaju samo svoj mali, partikularni interes. To su, najčešće, ljudi koji nisu dobro naučili nemački a svoj jezik su zaboravili. Oni čine većinu srpske dijaspore. Manjina je zainteresovana za kulturu, očuvanje identiteta. Većinu to ne zanima. Tu bi bila dobrodošla pomoć srpske države koja bi možda mogla da pokrene, motiviše te ljude.
Već sam pominjao izložbu „Srbija- kulturna spona Istoka i Zapada“, interesovanje za tu izložbu bilo je mnogo veće među Austrijancima nego Srbima.
Zavičaj : Ali to je i simptom procesa globalizacije. Gubljenje korena bez svesti gde se zapravo ide. Savremni mislioci i pisci često naglašavaju da je moderni Evropljanin egocentričan. Zaokupljen samo sobom, nezainteresovan da bude deo bilo koje grupe.
Dr Volfgang Rorbah: Da, vidite, u Americi žive ljudi različitih nacionalnosti, ali svi su oni Amerikanci, imaju taj zajednički identitet. Mi, Evropljani smo daleko od toga. U zemljama Evropske Unije, polako jača evropski identitet. Takođe, mnogi mladi Srbi govore strane jezike, putuju, smatraju se Evropejcima. Ali u Srbiji, kao i u celoj Evropi, od Grčke do Norveške, problem je nizak natalitet. Stanovništvo Evrope, stari i odumire. Problem natalitetea se ne može brzo rešiti, znači potrebni su imigranti. Imigranti koji se danas doseljavaju su uglavnom iz Severne Afrike i Azije, vrlo niskog obrazovnog nivoa koji se vrlo teško integrišu. Primer za probleme te vrste postoji i u Srbiji. U protekle dve decenije došlo je do masovnog doseljavanja u gradove. Nikla su divlja, prigradska, neplanska naselja što je donelo niz problema, između ostalih i ekološke. Želeo bih da ukažem na jedan gorući problem u Srbiji, a to je problem zagađenja životne sredine. Ako se ovako nastavi Srbija će zatrovati samu sebe. Zemljište, vode, prepuni su svakovrsnog otpada i smeća. Reke su postale deponije, po njima plivaju plastične boce i stare kante. Deterdženti i svakav toksični hemijski otpad se baca u prirodu. Ljude treba edukovati, objasniti da sve ono što se danas tako baci, sutra će se pojesti u ribi ili povrću.. Takvo ponašanje ima ozbiljne posledice po zdravlje čitavog naroda i na porast zdrastvenih troškova. Smatram da mi je zadatak da povezujem Austriju i Srbiju i zato ću navesti jedan primer iz Austrije. Tamo se školska deca organizuju u akcije čišćenja smeća i skupljanja otpadaka iz parkova i prirode. Skupljeni otpad se razvrstava i šalje na reciklažu. Takve akcije imaju medijsku podršku, a oni koji budu najbolji i skupe najviše dobijaju nagrade koje finansiraju firme sponzori. To jako malo košta a dobija se jako mnogo, čiste šume i parkovi a kod dece se od malih noge stvara ekološka svest.
Ovde bi moglo da se počne tako što bi opštine podelile različite kontejnere za različite vrste otpada i time bi se već podstaklo drugačije razmišljanje. Takođe, trebalo bi pooštriti kaznenu politiku, ali pošto se samo kažnjavanjem ne postiže cilj, trebalo bi ljudima pružiti informacije. U takve akcije bili bi ukljuceni lekari koji bi objašnjavali da sve ono što se baci u prirodu završava u lancu ishrane i kakve su posledice po zdravlje takvog ponašanja.
Zahvalni i nadahnuti sjajnim razgovorom sa Dr Rorbahom, svestranim čovekom i živom enciklopedijom životnih tajni ali i saznanja, lepote ali i borbe naučili smo puno kao i pri svakom susretu sa njim, na čemu mu se zahvljujemo i želimo mu nove uspehe i sreću!
Kristina Radulović Vučković
Aleksandar Vučković
