Tamara Lucić Dinić je rođena 1975. u Zaječaru. Osnovu školu i gimnaziju je završila u Negotinu a Ekonomski fakultet u Nišu. Piše poeziju i prozu i objavljuje u mnogim časopisima i zbornicima. ’’ Trn u slepoočnici- metak u oku’’ je njena prva samostalna knjiga. Živi i radi u Negotinu. U okviru 56. Sajma knjiga u Beogradu, knjiga je izložena na štandu Udruženja srpskih izdavača. Vrlo neposredna i beskrajno prirodna, vrlo je poželjan prijatelj. Svu svoju tananost ali i snagu uspeva da izrazi kroz umetnost. Bogatstvo unutrašnjeg i spoljašnjeg života usklađuje spontano i nikoga ne ostavlja bez osmeha i komada mira, koji je njeno utočište. Voli, razume, govori celim bićem. Čitajući njene pesme odlazite u njene unutrašnje slike, koje ne spavaju ali ih prepoznajete i kao svoje jer je njena iskrenost dovoljno hrabra da se spremno spušta do najtamnijih dubina koje svi imamo ali vodi i u nepregledna prostranstva lepote u kojima se rađa svetlost. Opuštena ali pažljiva, mudra i svesna prodornim pogledom ulazi u tajne odaje svih koje sreće. Čulna i strastvena ali vrlo fokusirana na trenutak, prisutna ali sanjiva, ranjiva ali nepobediva prepričava svoj unutrašnji doživljaj sveta i života velikim spisateljskim talentom.
Zavičaj: Kada si počela da pišeš?
Tamara Lucić Dinić: Iskreno, ne znam tačno, i to je čini mi se dobro za ljude koji pišu ( namerno neću reći pisce, jer su retki oni koji sebe mogu tako nazvati)- ne znati tačan trenutak kada ste počeli da pišete i naravno ne znati u kom trenutku će vam se učiniti da je vreme da prestanete sa pisanjem, u stvari znači da su i trenuci pisanja nekako stopljeni sa svim ostalim stvarima u životu i da kao i sve ostalo i ti počeci odu u slatki zaborav. Nekako kada ne znate da razdvojite porive za pisanjem od drugih nagona to vas dovodi do zaključka da pisanje nije započeti posao koji treba završiti i na tu potrebu nikako ne traba gledati kao na nešto konačno sa krajem i početkom. Sećam se da sam kao mala napisala jedan tako naivan i romantičan roman koji sam davala na čitanje drugaricama i da sam bila jako ponosna na njega. Bio je pisan rukom u lepoj, šarenoj ukoričanoj svesci i bio mi je jako drag. Kada ga sada uporedim sa onim što sada pišem vidim kakav su trag ljudi i život ostavili na mene. Veliku podršku su mi svakako davali i moja nastavnica srpskohrvatskog jezika Dragana Stajić koja je na žalost nedavno preminula i moj dragi profesor srpskog jezika Dragan Đorđević koji je nalazio razloge da me sa svojih časova šalje u galerije da vreme provodm sa piscima i slikarima. On je legenda Negotinske gimnazije.
Zavičaj: Da li je potreba za pisanjem izbavljenje iz reke osećanja ili put kojim se stiže do unutrašnjeg mira, svakodnevno i iznova?
Tamara Lucić Dinić: Potrebu za pisanjem ne umem da definišem, niti da objasnim. Pretpostavljem da je odraz unutrašnjih nemira koje ne možemo na drugi način da umirimo i okončamo. Ono što znam i za šta ću svima koji pišu odati zasluge je da je jako hrabro izneti neka, vrlo često, lična osećanja pred druge, uglavnom ,potpuno nepoznate ljude. Nadam se da su stvari koje sam u svojim tekstovima sakrila one koje će večno ostati sakrivene, a da će ljudi u njima prepoznati neke svoje emocije i da će ih u najmanju ruku neki stihovi podsetiti na to koliko smo svi ranjivi i koliko je u stvari lako povrediti i rastrgnuti nekog vrlo banalnim stvarima. Unutrašnji mir je nešto za čim nikada neću prestati da žudim. Mir se postiže i pisanjem ali to nekada nije sasvim dovoljno. Po prirodi sam jako ranjiva i često osećam napetost i bol u situacijama u kojima mnogi ljudi ne bi osećali ništa. Ponekad potonem u jako snažna osećanja pa je valjda pisanje ono što me vrati na površinu…
Zavičaj: Pesnici žive dva života i što više pišu, reči su im odmerenije i mudrije. Jedan život je unutrašnji a drugi svakodnevan. Šta je za Tebe pisanje a šta razgovor?
Tamara Lucić Dinić: Zavisi o kakvom se razgovoru radi i naravno sa kakvim ljudima. Razgovaram sa ljudima opušteno bez skrivenih namera. Upuštam se u duboke filozofske razgovore samo sa onima koji to žele i kojima to prija. To se dešava sve ređe, moram da priznam. Mislim da je komunikacija jako bitna i da ne treba da liči baš uvek na razmenu vešto napisanih misli .Ponekad mi jako prija kad mi neko u prolazu dobaci: ” Ćao, kako si ?” a da to predstavlja iskren pozdrav. Jako volim neposredne i otvorene ljude. Mislim da je život i previše kratak da bi ljudi jedni drugima postavljali zagonetke, bar ne na neko duže vreme. Na kratak rok može biti zabavno. Pisanje je nešto sasvim drugo. Događa se neplanirano i nema brige o tome da li će se neko uvrediti, jer nekada to i jeste krajnja namera. Tada reči treba da budu teške, prenaglašeno emotivne do te mere da bi se to u običnom razgovoru uzelo za zlo. Kod pisanja se ne pazi, kod razgovora je to i te kako poželjno činiti.
Zavičaj: Koliko često poželiš da ostaneš duže uz papir i olovku i posvetiš se svom doživljaju svega što živiš? Koliko su međusobno udaljeni svakodnevnica i Tvoje pesme?
Tamara Lucić Dinić: Jako su daleko. Moja želja za pisenjem je ogromna i manjak vremena je moja jedina prepreka. Moj svakodnevni život je sačinjen od jako napornog dana na poslu i obaveza koje svaka mama i supruga imaju. Ono što pišem je iz nekog totalno drugog sveta. Ali neću reći da je taj svet izmišljen i da ne postoji već da ne postoji na običan svakodnevan način.
Zavičaj: Da li postoje pesnici koji su Ti dragi i oni koje si prepoznala u izrazu ili je svaki umetnik svet za sebe?
Tamara Lucić Dinić: Branko Miljković mi je jako drag i on je nekim svojim stihovima uspeo da me na pozitivan način šokira i natera da zastanem i pročitam ono što je napisao još nekoliko puta. Svaki umetnik je svakako svet za sebe kao uostalom i svaki čovek. Umetnost uglavnom znači stvaralaštvo, ideju, misao, nešto lepo i stvoreno iz nekog poriva. Ja umetnost u svom poimanju malo proširujem, meni je umetnost i kad neko ume na određen način da ćuti, boluje, govori, plače, voli… Niko, recimo ne ćuti na isti način. Niko na kraju krajeva i ne postoji na isti način. Neko postoji preterano, a neko uspe da od svega načini umetnost.
Zavičaj: Da li pored poezije i poezije u prozi pišeš priče ili radiš na romanu, da li su Te interesovali pozorišni tekstovi i pisanje filmskih scenarija? Tvoje su pesme pune života i nabijene osećanjima, podsećas me na Markesa i istovremeno Nerudu, u pojedinim momentima su mi pred očima slike Fride Kalo- rekla bih da je Tvoj pogled na svet izuzetno istančan a doživljaj intenzivan i verujem da su iza tih prekrasnih cvetova koji su Tvoje pesme, nepregledni vrtovi u kojima bi svako pronašao sebe jer je čovek čoveku sličan i što je umetnik iskreniji sam sa sobom- šanse da podeli svoje talente sa drugima su veće. Koliko se u svojim delima obraćaš čitaocu?
Tamara Lucić Dinić: Obraćam se određenim ljudima. Kada tekst nastaje on nikada nije upućen apsolutno svima već samo jednoj osobi. Ponekad je upućen meni samoj. Čitaoci su tu da prepoznaju sebe u drugima i da osete emociju koja je ubila, pa oživela pisca i naterala ga da napiše nešto. Nisam bila svesna da je toliko uticao na mene ali eto baš jeste Markes moj omiljeni pisac. Prvo njegovo delo koje sam pročitala bila je knjiga “ Sto godina samoće“ pozajmljena iz školske biblioteke na preporuku profesorke. I sam naziv je za mene tada bio intrigantan. Od tad čitam sve što nosi njegovo ime, a najdraza mi je zbirka priča ‘’ Oči plaovog psa’’. Ukoliko budem objavila još nešto to će sigurno biti zbirka priča ili roman. Stalno zapisujem ponešto ali nikada nisam imala dovoljno vremena da se pisanju posvetim onako kako bih želela. Možda kada deca još malo porastu, možda kada život bude malo sporiji a možda već sledeće godine…
Zavičaj: Šta Te najviše inspiriše i da li imaš svoje rituale u pisanju? Šta najviše voliš u procesu pisanja i da li napisana pesma razrešava unutrašnje razgovore?
Tamara Lucić Dinić: Muzika je glavni i najbitiniji element svake moje napisane reči. Bez nje ne bih pisala. Ritual je definisan samo u tom delu. Bez slušalica ne pisem. To je moj način da se isključim iz realnosti. Inspirišu me uglavnom loše stvari, bol, beznađe, loši ljudi, bespomoćnost. Knjiga je crna i ocenjena je još u startu i pre nego što je objavljena kao jako mračna, suicidna čak. Međutim to sam napomenula i na promociji pa ću ponoviti i sad– njen cilj nikako nije da na čitaoca prenese negativnu energiju već da ga poput vriska svojim, nekim malo šokantnijim stihovima i slikama, pomeri i natera ga da se trgne. Unutrašnji razgovori su uvek teške rasprave i kada se razreše uvek ispadne da jedan deo mene nije bio u pravu. Tok rasprave je svakako delom prenesen i na tekstove koje pišem.
Zavičaj: U čemu je Tvoja tajna: imaš porodicu koja divno funkcioniše i rođena je u dugoj, skladnoj vezi, mlada si a deca su, može se reći, već velika, prelepo izgledaš, sa diplomom fakulteta radiš u svetu bankarstva, uvek si nasmejana, strpljiva i odmerena, prava dama koja uživa u dobroj r’ n’ r muzici, Tvoji prijatelji i sugrađani Te uvek hvale kao devojku koja uvek ima nežnosti, pažnje, energije i volje da sasluša, pomogne i učestvuje u svakodnevnom životu pravično i konstruktivno a poezija koju pišeš je snažna, beskrajno hitra, iskrena i slobodna i vodi čitaoce kroz lične vrtloge do svih onih mirnih voda u kojima svi mi postajemo i ostajemo mi, oslobođeni i isceljeni. Da li je Tvoja tajna baš u pesmi koja Ti otkriva svet i koja čini da razumeš i voliš ljude, shvataš i oslobađaš rečima sudbinu iz grudi i nemir iz igre?
Tamara Lucić Dinić: Pre svega hvala na ovim divnim rečima. Rekla bih da je preduslov za jedan normalan i skladan život pre svega zadovoljstvo sobom. Ja neću reći da sam u životu postigla mnogo zato što imam porodicu i iole dobar posao. Tu sudbina dosta umeša svoje prste i neki ljudi prosto imaju više sreće od drugih, što je takođe vremenski promenjiva kategorija. Ono na šta sam izuzetno ponosna je to što sam retko kad odustajala od onoga što želim, što neizmerno volim ljude, što se ne bojim da to i pokažem, što praštam. Sve ostalo je rad i mnogo, mnogo sreće. Pesme su deo mene koji retko, ali zaista retko ko poznaje. Čak se i ja sama ponekad zaprepastim kada pročitam neke svoje stihove tako da– DA svakako oslobađa nemire iz srca i lucidnosti iz glave.
Zavičaj: Posle čitanja Tvoje knjige, osetila sam mir i snagu koje sam nekada imala davno. Da li se i Ti tako osećaš kada predas ključeve svoje pesme čitaocima? Koliko Ti znači odgovor čitalaca i krug koji se stvara iz razvoja razgovora između Tebe pesnikinje i Tvoje publike?
Tamara Lucić Dinić: Jako se uplašim kada neko krene da čita moju poeziju. Tu sam na vetrometini i ogoljena sasvim. I naravno jako mi je drago kada neko prepozna količinu emocije koja je bila potrebna da se i najkraći stih napiše. Kada sam pisala nisam imala u glavi ideju da će veliki broj ljudi pročitati ono što sam napisala ali osećaj da knjiga postoji u nečijim rukama na nečijoj polici čak i u nečijem podrumu za desetak godina je neprocenjiv. Prenositi misli u beskonačnost, na mesta za koja i ne slutiš da postoje je ustvari i glavni cilj objavljivanja knjige. Svi smo projektovani tako da se menjamo, postojimo, nestanemo a ono što u jednom trenutku zarobimo u reč, sliku, muziku ostaje takvo večno. Kao i moj prvi roman koji sada ne bih mogla i da želim da napišem jer sam na toliko načina drugačija.
Razgovor vodila: Kristina Radulović Vučković
Fotografije: Porodičan arhiv Tamare Lucić Dinić