SREĆA JE KADA MOŽEŠ DA VIDIŠ ONO ŠTO SANJAŠ

Sunčan avgtustovski dan u negotinskom selu Radujevcu, kraj kojeg protiče plavi Dunav. Na drugoj strani je Rumunija i čuju se preko vode glasovi komšija koji nešto rade kraj obale. Selo je živnulo, stigli su naši ljudi iz „belog sveta“. Pišemo tako, jer se obično misli da je dijaspora, samo u Austriji i Nemačkoj, a ima nas svuda, na svim kontinentima i na najneobičnijim destinacijama. Gosti smo porodice Dušice i Vidosava Tabakovića. Lepa kuća, uređeno dvorište i naravno neizbežni roštilj. Uz roštilj i „čudotvorni“ pasulj, i girice kao toplo predjelo. Sa nama su i njihovi prijatelji Dušan Stefanović, Vitomir Jonović  i Ljubiša Đorđević i iz Samarinovca. Razlog našeg dolaska je susret prijatelja koji su bili „komšije“, ali u Njujorku, a danas žive dalekoj Kaliforniji u San Dijegu i na Floridi. Vitomir Jonović je prvi povratnik iz Amerike, zajedno su bili godinama, dok se Jonović nije opredilio za rodni Samarinovac.

Domaćini Dušica i Vidosav Tabaković, su danas penzioneri koji, kako kroz smeh kažu, dolaze u rodni Radujevac sa lastama i Ameriku se vraćaju kada i one odlete u toplije krajeve. Budu 5 meseci i vraćaju se u San Dijego. Tamo imaju kuću i stan i kažu lepo im je. Pobegli su iz Njujorka u kome su živeli i radili 39 godina. Jednostavno uželeli su se mira, a i klima im više odgovara.

– Mi smo odrasli kraj Dunava, kaže Vidosav. Godinama sanjamo ovu plavu reku, tu nam je familija, zato dolazimo svake godine. Nekako nas i klima potseća, na našu u Kaliforniju, pa smo zato tamo prešli. Godinama sam radio u novinskoj štampariji, vi znate koji je to tempo i sada mi treba mir.

Tabakovići u Americi, gde su se iselili na poziv Dušičinih roditelja 1969. godine imaju sinove Slobodana i Eduarda, snaje Slavicu i Mireli, unuke Alison i Emili. Svi su skućeni, pa i oni skoknu do rodnog zavičaja. Naš list je prošle godine objavio veoma poučnu Slobodanovu priču o posledicama finansijske krize u Americi, tržištu nekretnina i bankarskim kreditima.

Kroz razgovor , često protrče i po nekoliko rečenica na engleskom. Vitomir Jonović, koji kaže da njegov Sanmarinovac, kako zove svoje selo Samarinovac, ne može da zameni cela Amerika i pevuši Amerika, Amerika zemlja velika, ali metar moga sela Amerika cela.

Priču nastavlja Dušan Stefanović koji kaže da se u Ameriku iselio, dan dva posle otsluženja vojnog roka. Tamo su ga već čekali otac Stefan, majka Branislava i sestra Dragana. Otišao je sa suprugom Nadom i imaju dve ćerke Danijelu i Sindi. I on je prošle godine, čim je otišao u penziju, kao vozač u gradskom saobraćaju, odlučio kako kaže pravac Florida.

– Jedva sam izdržao tu džunglu na asfaltu i nesnosnu buku. Na Floridi imam dva stana. Drugi rentiram pa mi to uz penziju dobro dođe. Taman za kartu do rodnog Samarinovca i Negotina, gde imam puno prijatelja i familije. U Njujorku je bilo oko 200 porodica iz našeg kraja, viđali smo se išli u crkvu. Sa Tabakovićima smo prijatelji više od 25 godina. Na Floridi se tek snalazim, ali sam bio željan mira.

Stiže i Ljubomir Stančulović, Radujevčanin, penzioner iz Dizeldorfa. Kaže da je godine i veći deo života proveo u Nemačkoj. Radio je sve vreme na visokim pećima u fimi „Alundorf“. Sada sa suprugom Radmilom koristi svaki trenutak da skokne do sela, gde ga svi znaju i koje sanja kada ode u Dizeldorf da vidi unuke, kojih se isto uželi. Prođe život u želji da svi budu na jednom mestu, ali vetar života ne prestaje da duva i sve nas je rasejao po po celom svetu, kaže Ljubomir.

 Ljubiša Đorđević, vlasnik poznatih salona nameštaja „Novi stil“ iz Samarinovca, koji je sutradan spremio oproštajni ručak za svog prijatelja Dušana Stefanovića, koji je put Amerike, krenuo, dan kasnije, pokazuje pasoš sa američkom vizom i kaže već pakuje kofere. Imam toliko ljudi koje nije video decenijama i za Božić kreće u Ameriku, a ako bude stigao „skoknuće“ i do Australije, kaže Đorđević.

Prolazi leto lagano. Laste se spremaju na put, a sa njima i naši ljudi koji se vraćaju nekim njihovim drugim kućama, gde su im deca i unuci, daleko od korena i zavičaja. Poželimo im dug i srećan život, i da ih što češće viđamo.