MAGIJA NADAHNUTOG TRENUTKA: KAKO JE INŽENJER NENAD SOKIĆ PRONAŠAO SKRIVENU SKULPTURU U OKU PRIRODE

MAGIJA NADAHNUTOG TRENUTKA: KAKO JE INŽENJER NENAD SOKIĆ PRONAŠAO SKRIVENU SKULPTURU U OKU PRIRODE

Ponekad su najlepše i najinspirativnije životne priče upravo one koje se ne žure. One koje strpljivo čekaju zrele godine da se rascvetaju u punom sjaju i pokažu svu raskoš ljudskog duha. Upravo takav, duboko upečatljiv i nesvakidašnji put prešao je Nenad Sokić, magistar tehničkih nauka, cenjeni inženjer, preduzetnik i nekadašnji narodni poslanik. Čovek čija je biografija decenijama bila satkana od egzaktnih nauka, industrijskih procesa i racionalnog biznisa, danas uspešno demistifikuje vizuelnu umetnost. Kroz objektiv svog najvernijeg saputnika – običnog mobilnog telefona – Sokić dokazuje da se istinska umetnost ne krije u skupocenoj opremi i komplikovanoj tehnologiji, već u prefinjenom oku posmatrača i čistom daru koji nosimo u sebi.
Rođen 1951. godine u živopisnoj Lipnici, Nenad Sokić je osnovno obrazovanje stekao u susednom selu Slatini, nadomak Čačka. Već od gimnazijskih dana pokazivao je sklonost ka naukama koje traže preciznost, što ga logično vodi na Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu. Nakon završenih studija, profesionalna karijera ga odvodi u Istočnu Srbiju, u Prahovo kod Negotina, gde se zapošljava u tadašnjem gigantu – Industriji hemijskih proizvoda. Njegova akademska glad za znanjem rezultirala je završetkom postdiplomskih studija, upisom doktorskih studija, ali i prestižnim jednogodišnjim stručnim angažmanom u Iraku.
Čitav ovaj period Sokićeve mladosti i zrelog doba bio je obeležen naučnim radom, objavljivanjem brojnih stručnih tekstova u zbornicima radova, kao i društveno-političkim angažmanom, s obzirom na to da je u mandatu od 1994. do 1998. godine obavljao funkciju republičkog poslanika Srpskog pokreta obnove. Kasnije pokreće i sopstvenu uspešnu firmu za proizvodnju građevinske stolarije „Falko“, dokazuje se u preduzetništvu, tečno govori engleski i francuski jezik, i ostvaruje se kao ponosni otac Marije i Andreja. Marija mu je podarila unuku Unu i unuka Maksima.
Poput Sidarte u poznatom romanu Hermana Hesea, koji na putu traženja sebe i smisla svog života otvara sasvim nove, neočekivane stranice svoje životne knjige, tako radi i onaj ko je rođen da bude umetnik. Taj put nije ni lak ni brz. To je saznao i Nenad Sokić koji je u zrelim godinama svog života, onda kada se oslobodio materijalnog, kada je bio potpuno ostvaren u svojoj profesiji, društveno i porodično, hrabro zakoračio na davno željeni put umetnosti.
Iza Nenada Sokića je danas već na desetine izuzetno posećenih samostalnih izložbi širom gradova Istočne Srbije – od Negotina i Zaječara, preko Majdanpeka, Boljevca, Pošege, Donjeg Milanovca…do Beograda i sjajne izložbe “Dodir večnosti u senci prolaznosti”. Njegov fotografski opus otkriva autora koji je svoju inženjersku preciznost i racionalnost transformisao u čistu vizuelnu poeziju. Krenuvši od klasičnih, širokih pejzaža koji fasciniraju svakog posmatrača, Sokić je veoma brzo evoluirao u fazu intimističkog istraživanja takozvanih „mikro pejzaža“.
On svoje motive ne pronalazi slučajno, niti u površnom, brzom prolazu. Posmatrajući njegove radove, stiče se jasan utisak da on dugo i strpljivo traži, bira i osluškuje teksture u prirodi. Koristio je kameru mobilnog uređaja kao najbrži i najmanje komplikovan medij da oslobodi svoj latentni talenat. Čovek iz egzaktnog tehničkog sveta počeo je da stvara fotografije koje su u svojoj suštini čist impresionizam. Pokazuje nam da kore drveta, suve trave na livadi, kameni reljefi i čitav taj skriveni mikro svet imaju svoju duboku estetiku i simboliku. Likovnost i dekorativnost tih fotografija su na zavidnom nivou, a mnogi likovni kritičari ističu da bi uz minimalne intervencije ovi radovi mogli da prerastu u vrhunske digitalne grafike. Sokić se ne opterećuje tehnologijom, već iz uređaja uzima ono najbolje, oslanjajući se isključivo na sopstveni osećaj i neponovljivi kreativni momenat.
Ovakav autentičan pristup izazvao je oduševljenje kako kod obične publike, tako i kod eminentnih stručnjaka i umetnika. Istoričarka umetnosti Marija Simonović iz Zaječara primećuje da ove fotografije predstavljaju savršeno izbalansiranu igru intimne percepcije i vešto materijalizovane ekspresije:
„Nastale kao rezultat trenutnog nadahnuća, one prikazuju lepotu elemenata koji prirodno okruženje čine magičnim prizorima – teksturu prirodnih materijala, svetlost i boje koje su gotovo dokumentarne. Na ovaj način, fotografija prevazilazi iskustvo ličnog doživljaja i stavlja se u službu posmatrača, koji postaje svestan prolaznosti i lepote zabeleženog momenta.“
Sa druge strane, vizuelni umetnik i pisac Miloje Negotinski s pravom ističe da autori poput Sokića popularizuju i demistifikuju vizuelnu umetnost, vešto izbegavajući banalizaciju i svođenje fotografije na puku informaciju. Pesnik Miodrag Mića Zlatković naziva Sokićeve radove „magijom nadahnutog trenutka“ i opisuje njegov telefon kao „čuvara tajni“ koji nas zbližava u lepoti stvarnosti, dok akademski slikar Dragan Stokić Rajački podvlači da je za hvatanje takve ekspresije u deliću sekunde potrebno mnogo osećaja, dara, ali i umetničke sreće jer autor to radi sa ogromnom radošću.
Možda najbolji dokaz slikarske vrednosti ovih fotografija leži u spontanim reakcijama publike. Izjave posetilaca poput onih Dragana Klčeska koji je prosto oduševljen lepotom izložbe, ili Desimira Martinovića koji navodi da fotografije ostavljaju fantastičan utisak ulja na platnu gde se „neko dobro zaigrao četkicom uz vrhunski kolorit“, svedoče o tome da ovi radovi direktno komuniciraju sa ljudskom dušom.
Da Sokićeve fotografije nose duboku estetsku i teorijsku vrednost potvrđuje i stručna analiza Dragane Dragotić, istoričarke umetnosti, koja detaljno osvetljava suštinu njegovog stvaralaštva:
„Fotografski opus Nenada Sokića otkriva autora koji je, posle dugog profesionalnog puta u svetu tehnike i inženjerstva, svoju zrelu pažnju usmerio ka vizuelnom jeziku. Njegove fotografije nisu puka beleženja prizora, već svedočanstva o pažljivo osluškivanom ritmu prirode. U fokusu su detalji koji najčešće ostaju neprimećeni: strukture drveta i kamena, nežni prelivi svetlosti, kolorističke nijanse koje otkrivaju sklad i tišinu prostora. Njegov pejzaž se ubrzo svodi na intimne fragmente, gde iz svetlosti, boje i teksture izvlači najčistije vizuelne impulse. Fotografiše intuitivno — jednostavnim sredstvima, ali sa naglašenim osećajem za trenutak, što njegovim kadrovima daje slikarsku mekoću i koncentrisanu izražajnost.
U vremenu u kojem je fotografija dostupna svima, Sokić uspeva da je uzdigne iznad svakodnevice. Njegovi radovi ne nude samo prizor, već iskustvo: podsećaju da je lepota često skrivena u neprimetnom i da se otkriva tek onome ko ume da se zaustavi i pogleda. Upravo takvi trenuci sačuvani su u njegovom radu — koncentrisani, jasni, gotovo slikarski. Pojedine fotografije odišu slikarskim koloritom i kompozicijom koja podseća na uljanu sliku. Posmatraču prepuštaju da dovrši misao i u njima pronađe sopstvenu emotivnu nit. Zahvaljujući tome, Sokićeve fotografije nisu samo vizuelni zapisi, već prostor susreta između autora, prirode i posmatrača.“
Nadovezujući se na ovu duboku analizu umetničkog opusa, Danijela Milanova povlači i jednu fascinantnu paralelu sa istorijom svetske umetnosti i podseća na čuvene reči slavnog Mikelanđela Buonarotija: „Svaki komad stene ima statuu unutar sebe, a zadatak skulptora je da tu statuu i pronađe.“
Kako Milanova ističe, Mikelanđelo i Nenad nikako nisu antipodi – naprotiv, oni veoma liče. Povezuje ih taj duboki, prisni kontakt sa prirodom, razumevanje njene suštine i sposobnost da prepoznaju lepotu i formu tamo gde je drugi ne vide. Sokić je autor koji je duboko, visoko i slojevito nastao u prirodi i postao njen neraskidivi deo, pronalazeći skrivenu estetiku u svemu što mu privuče pažnju.
U današnjem ubrzanom, digitalnom dobu punom otuđenja, izložbe Nenada Sokića deluju kao lekoviti, otvoreni prozori za naše oči i um. One nas pozivaju da zastanemo, da dozvolimo da se pred nama rasplete „zlatna vlaška pletenica“ i da kroz čistu stvarnost, a ne jeftinu imaginaciju, ponovo otkrijemo sopstvenu emotivnu nit. Nenad Sokić nam svojim životom i radom šalje najlepšu novinarsku i ljudsku poruku: za umetnost i nove početke nikada nije kasno, a svet oko nas je prepun čuda – potrebno je samo da se zaustavimo, pogledamo i dozvolimo sebi da budemo pronađeni i voljeni u tom magičnom trenutku.