MORNAR NA VESPI 1959 – 2022

MORNAR NA VESPI 1959 – 2022

Bio jednom jedan dečak, Danče, Djakov Damian Giacov Damjan … Odrastao, ostvaren, talentovan, slavan i protkan svetom i svetskim cvetovima a ipak stidljiv, najčešće tih i dostojanstven u svojoj suzdržanosti. 

Moj drug, kum i veliki prijatelj Damjan Đakov, vrhunski slikar i čudesno biće. Saznala sam od naše Vesne da je kao i njegove figure sa slika, i sam sada u nekom drugom svetu… Kada će anđeo među svoje, ako ne pred Božić… Danče je bio mornar na Vespi, mudri i blagi čovek neverovatne snage. Bilo u Veneciji, Modeni ili na drugom kraju sveta- lako i brzo bi sabirao iskustva meštana i postajao neizostavna nit važnih društvenih tapiserija jer je i tako superioran bio sušta ljubav. 

Kao da mu je na čelu pisalo, SVE JE U REDU, JER NA KRAJU KRAJEVA- SVE JE ZA LJUDE. VEŽBAJMO HRABROST DA BISMO (PRE)ŽIVELI I UŽIVALI SA RAZUMEVANJEM. 

Baritonski smeh, i opuštenost govorili su o poznavanju stvari. Blagi lik ostaće u sećanju, a izgovorene reči darovane su poput bisera laganih a vrlo vrednih- sa pažnjom, i vrlo odgovorno.

I sa lovorikama, i nakon što ih preda drugima, i sa velikim uspehom i pre njega, i sa novcem i bez svega- on je bio Danče. Isti.

Urođene učtivosti, bio bi jednako omiljen gde god da se rodio, i čime god da se bavio. Sa njim je običan odlazak u prodavnicu ili na pijac, imao važnost; zalogaj, udah, doba dana- sve je cenio. I ljude je cenio. On je poštovao vreme. Sada mislim da ga je u svom trpljenju trošio pažljivo. Neobično zahvalan i obradovan i za najmanje znakove pažnje ili male lične poklone, izgledao je kao gradski plemić bez koga nijedna jesen ne bi imala jarke boje. 

Njegova svetska slava, veliki gubici, čudesna iskustva na Cejlonu, platna u velikim američkim galerijama, šetnje pored reke i novac zadnji u džepu da pripremi italijanski ručak za bar 30- oro svojih prijatelja- jednako su važni. Znao je, da je sve važno, kada je reč o ljubavi.

Nekada bi samo zagledan u Dunav, povlačeći dim cigarete umeo da pogledom stigne na drugu stranu i vrati se sa pričom koja je po meri razgovora i koju nikada nećete zaboraviti, jer će baš ona sastaviti vaše misli i dušu na mestu gde je on video da škripite kao brodić u letnjoj noći.

I sam je nosio tugu, za jedinom ženom koju je ikada voleo; toliko i tako plemenito da je posmatrao iz daleka promene koje se oko nje njišu- dugo posle rastanka; samo kako bi bio siguran da je dobro i da je srećna. Svi smo znali koliko mu je bila važna, pa smo tako i naučili da o se o njoj sme samo lepo reći ili čuti. Uvek nas je tako podsećao da u ljubavi nema zaraćenih strana, i nju ne treba mešati sa ičim ličnim. Ona je univerzalna, i kada kao beli oblak boravi nad našim dvorištima- i mi smo pomalo u njemu. Zavisno od prilika, taj se oblak može pretvoriti u pravu poplavu i ostajete kao gondolijer vlažnog broda, prehlađen od velikih nada a na suvom jer je u međuvremenu svima drugima svanulo. I takva ljubav može biti, jer život svakakav biti može. Kada je oblak napustio njihovo dvorište, i njegova je draga otišla dalje- on je dugo gledao za njom zahvalan jer su se voleli, džentlmen jer vrednuje druga ljudska bića razvijen i svestan, kakav je bio. 

Ostao je na kopnu, sa nama.

Kaže naša Vesna, u njemu se taložila tuga. I jeste- biserna tuga koja je postala prevelika za školjku finu poput njega. Telo više nije moglo da izdrži, iako je toliko godina prošlo. 

Bio je slavan, i obožavan i bio je mlad. Pre svega, zbog toga što je bio takav dečak. Obišao je svet, aplauz mu je bio važan koliko i jato ptica kada se kreće nad Beogradom i zemunskim čarobnim puteljcima koji kao da i vode na čardak lebdeći. 

Obrazovan i intuitivan, darežljiv i blag, duhovit kao sunčano more i nasmejan kao najlepša plaža, ostao je stidljiv. Izvodili smo ga na podijum za igru, pevali mu i voleli ga. Družili smo se iako svi iz sasvim različitih luka, kao prava posada. Posada sa Dančetovog broda. Sa njim se niko nije rukovao, njega smo svi grlili. Sa njim niko nije ćaskao, sa njim su svi vodili razgovore. 

On je bio moja kuća poverenja. Naučio me je da prebacim pogled sa Zemunskoj keja iz jednog od onih divnih kafanica sa lampama, na drugu obalu- da saslušam sebe, osmehnem se i nastavim da se smeškam kao i on. On je bio Blagost, kao najfinija vrlina koja se i dobija rođenjem i čuva za života, a slavi kroz sjedinjavanje sa drugima. 

Naš dečak Danče, bio je beskrajno požrtvovan prijatelj i čovek visokog ugleda širom sveta, bio je sve ono što će biti večno-

Nasmejani gospodin koji je svoju ljubav držao za ruku, gde god bila. 

Sada to shvatam, otud bestežinsko stanje u najlepšim bojama- to je njegov trud da produži poljubac sa ženom svog života.

Unazad mesecima i nedeljama mislim o njemu, slike same iskaču iz nekih ćoškova- opraštao se sa svima nama izgleda iz sveta koji je sam stvorio. Takvi svetovi se ne dobijaju, niti osvajaju- oni se stvaraju i dele sa prijateljima. Toliko je puno bilo nas, njegovih zaista bliskih, iskrenih, dobrih prijatelja njegovih širom sveta da mnogi jedni za druge i ne znamo, ili znamo tek iz priče. Od njega se moglo naučiti ponovo sve o ispravnom ponašanju, i u beskrajnim razgovorima i dugim šetnjama i u jednom osmehu. On se odricao svega što remeti ljubav. On se povinovao ljubavi prema čoveku. Nije osuđivao ljude, imao je širinu.

Godinama unazad, ljudi bliski odlaze i rečima se ne mogu meriti talasi opraštanja. 

Danče i ja smo dvadeset godina pisali intervju, i opet je svaki tekst izgledao skučeno u odnosu na njegovo biće. Onda bismo nastavljali dalje, tema puno a prijatelja još više i mislili smo ima vremena. Uvek je u šali govorio, “ Daj da ostarimo, pa da uradimo na miru taj obostrani intervju. Idemo na kej!“ 

Pošto je sada sve vreme sveta ostavljeno da se za njim pati, možda jednog dana svi mi sastavimo o njemu zbornik. Ko zna, ako on ne zna…

Alhemičar, vaspitani dečak satkan od vrlina. U njegovom društvu smo se svi osećali rasterećeno, i život nam je postajao važan jer on je cenio čoveka preko puta sebe. Dubokoumno i biće puno poštovanja.

Mi ćemo se svi večno sa njim pozdravljati lebdeći, a njegov je osmeh bio takav kao da je na pola puta od svega što je ovom svetu odraz, lepši i pročišćeniji. Pokraj vode i sa mora, mornar koji je dozvolio sidru svog srca da ga povuče na dno i udavi ga u moru ljubavi, uvek će spavati. Uspavan, i sa osmehom dečaka, konačno je usidren, umoran od plivanja u moru u kome je ostao sam. 

Takav je bio jedan Danče, slikarčina, Vodolija i pesma o ljubavi. Puno sam naučila, uživanje je bilo družiti se sa njim mudrim i rešenim da nas sve nauči da volimo sebe. Ti si, Danče, svoj biser ulovio.

Poklanjam Ti ariju Nadira iz Bizeovih Lovaca na bisere. 

Tvoja Kristi

Damjan Đakov, rođen 1959. u Beogradu, nakon završene Zemunske gimnazije upisuje Likovnu akademiju i diplomira u klasi prof Momčila Antonovića. Duže od dve decenije života i rada proveo je u Italiji. Učestvovao na najprestižnijim izložbama i na preko 40sajmova umetnosti. U Beogradu je izlagao preko 20puta, u Salonu Narodnog muzeja i drugim galerijama. Od Pize, Viaređa, Modene, Venecije, Đenove do Njujorka, Vašingtona preko drugih gradih delova sveta, njegove slike obeležile su jednu epohu, i njegova su platna u stalnoj postavci najvažnijih kolekcionara i aukcijskih kuća. Razvio je osobeni stil inspirisan fresko- slikarstvom i ikonama, koje hrabro prikazuju najfinije duhovno u čoveku. Svoj put izgradio je na osnovnim i preciznim temeljima stare nauke, i tako postavio stabilnu strukturu na kojoj se moglo sve- a to sve je mogao samo on. U svom vremenu, i kroz godine u kojima se razvijao- osvaja sopstvene ciljeve. Italija mu je posvetila više monografija i kataloga. Bio je član ULUS- a, i bio je poštovalac i zagovornik individualnog razvoja koji svetsku baštinu čini lepšom, poštujući svaki korak koji čoveka vodi ka boljitku i opštoj povezanosti. Svetski putnik, svetski čovek i stvaralac opijen svojim darom i ljubavlju prema ljudima.

Diplomirani istoričar umetnosti, Kristina Radulović