U POSETI VINARIJI “MIKIĆ” U REČKOJ KOD NEGOTINA

U POSETI VINARIJI “MIKIĆ” U REČKOJ KOD NEGOTINA

VRATILI SE U ZAVIČAJDA RADE ZA SEBE,
DOSTA SU RADILI ZA DRUGE

Kada su se životni putevi Dragane Vicovac i Dejana Mikića ukrstili i odlučili da život nastave zajedno, trebalo je da reše, hoće li to biti u Vićenci u Italiji ili Velsu u Austriji. U vreme kada mnogi mladi ljudi odlučuju da žive i rade u zemljama zapada,

njih dvoje iako su imali dobre poslove, opredeljuju se da se vrate u Srbiju. Mnogi bi se pitali zašto su to učinili, a odgovor je jednostavan.
U selu Rečka kod Negotina, čekali su ih vinogradi na rodu i to na skoro 15 hektara, u kraju nadaleko poznato po vinarstvu i vinogradarstvu. Nas su iako umorni, dočekali kao prijatelje sa osmesima.
– Prvo su se vratili, kao austrijski penzioneri, moji roditelji Slavka i Dragoljub, koji su vredno obrađivali vinograde. Ja i Dragana smo razmišljali i odlučili, vraćamo se u zavičaj da radimo za sebe, dosta smo radili za druge. Startovali smo ove godine u maju. Bilo je puno posla. Vinograd treba čuvati, obrađivati, negovati, biti stalno u njemu, jer uvek ima puno posla, iako imamo svu potrebnu modernu mehanizaciju, kaže Dejan koji je u Welsu bio predsednik KUD “Bosiljak”.
– Ja bih samo dodala, za trenutak ga prekida Dragana, da smo imali samo jedan slobodan vikend svih ovih meseci. Sada je berba gotova, nova vina su u tankovima, ali i dalje ima posla. Pretakanje i flaširanje prošlogoodišnjih, selekcije kaberne sovinjona i merloa.
Vidimo da imaju malo slobodnog vremena, ali i dalje ljubazno odgovaraju na pitanja znatiželjnih novinara.
– Od vinogradarstva i vina može da se živi. Samo u Rečkoj ima desetak uspešnih vinogradara, koji uspešno bave ovim poslom, u celoj Negotinskoj Krajini, još i više. Mnogo je nagrada dobijeno za kvalitet, širom Evrope. Pojavljuje se kao usko grlo nedostatak radne snage i naravno plasman zbog otežanog poslovanja u uslovima pandemije. I kada sve uspešno završite grad može za par minuta uništi sav vaš višemesečni trud i očekivanja. Nama je ovog jula, bukvalno uništio jedan vinograd, od 70 ari. Šta mislite kako je našem komšiji, kome je grad satro 10 hektara vinograda na rodu, nastavlja Dejan.
Probamo njihova sjajna vina i poseban utisak na nas ostavlja kaberne sovinjo barik koji je odležao po svim pravilima.
Mikićevi razmišljaju unapred i već su sredili sobe, za one koji bi hteli da nekoliko dana provedu u šetnji ovim lepim krajem i vinogradima.
– Javila nam se čak i jedna norveška turistička agencije, koja bi dovela ljubitelje vina u ovaj kraj. Svi su dobrodošli. Sigurno bi dugo pamtili šetnje i ljubazne domaćine i ručkove u vinogradima. Za sada naša vina sem u Srbiji mogu da piju i vinopije koji znaju šta je kvalitet u Austriji. Ovo je mukotrpan posao, ali smo mi strpljivi i radni i nadamo se da ćemo uvek sa praznim cisternama doćekati novu berbu, kroz smeh kaže Dragana, dok mi sa Dejanom uživamo u odličnoj gibanici uz koju baš klizi crveno vino.
Polazimo iz Rečke uz obećanje da ćemo napisati da su dva vina na akciji do 15. januara, kao poklon ljubitljima njihovih vina za novogodišnje i božićne praznike. U Austriji je dostav gratis.
Država daje budućim vinogradarima značajne subvencije za zasade novih vinograda, kupovinu mehanizacije i izgradnju objekata, pa ova pričica o Dragani i Dejanu Mikiću može u mnogima probuditi ideju, da se vrate u svoj zavičaj, gde mogu da rade za sebe i budu svoje gazde.