PONOSAN SAM ŠTO SAM SRBIN

Neki dan u Gmundenu, u Austriji, slegla se srpska mladost, lepota, pesma i igra, da na 32. Smotri kulturno umetničkog stvaralaštva Srba u Austriji pokaže šta znaju i šta u genima nose od svojih dedova. U torbama, koje im sa leđa niko, nikada neće moći da skine.

U masi dece pogled mi se zaustavio na dečkiću, koji na glavi nosi srpsku šajkaču, istinu za volju, malo veću za njegovu glavu, ali nedovoljnu da sakrije iskre njegovih plavih očiju.

Pitam ga u šali, da mu nije kapa malo veća. Odgovor me ošine, i ukopa u mestu.

“Ponosan sam sto sam Srbin”, reče mališan i ode za drugarima.

Juče su se u Zajednici srpskih klubova u Beču skupili, predstavnici klubova i udruženja da se dogovore, kako da najbrže pomognu svom narodu u Srbiji I Republici Srpskoj, koje je pogodila stravična poplava.

Puno predloga i rešenost da što pre i što bolje prikupe pomoć. Ozbiljna lica, predsednika Zajednice klubova Borislava Kapetanovića, predsednika Saveza Srba Zorana Aleksića, Štjefana Vuljaja šefa konzularnog odeljenja Republike Srbije i Mladena Filipovića direktora Predstavništva Republike Srpske u Beču.

Neko je uputio pitanje devojci, čije mi ime Dragana još odzvanja u ušima, iz kog je kluba.

Odgovorila je, da nije ni u jednom klubu, ali da je Srpkinja i da želi da pomogne, dobrovoljno prihvatajući sve obaveze u narednim danima.

Mladic do mene, poluglasno mi reče, Ponosan sam što sam Srbin.

Gledam i one puno starije od njega, za koje znam da su pomoć u Austriji skupljali i ranije, ne samo za svoj narod, već i za poplavljene u zemlji domaćinu.

Naviri emocije, oči se pune suzama sreće, a srce ponosno damara.

Ponosan sam sto sam Srbin.

Neko kaže, da u najstarijoj bečkoj crkvi, već nema mesta, za sve što ljudi donose. Na raspolaganju su, kamioni I autobusi za prevoz ljudi i pomoći. Ljudska dobrota dobija snagu koja će zajaziti svaku nesreću. Biblijsko pomozi bližnjemu svome, dobija svoj smisao.

Ovo je narod, koji poštuje svoju veru, kuma, koji prelazi Albaniju, koji će podeliti zadnju koru hleba, koji će zapevati i zaigrati na veselju, ali i ispoštovati one koji zauvek odlaze.

Ovo je narod koji se neće ljutiti što dete plače, vec se radovati nekom novom izdanku svog naroda, koji korene širi u nova prostranstva.

Ponosni, učeni i to što imaju u torbici seljačkoj podeliti ne samo sa najbliđima, već i sa svakim kome zatreba.

A svima nama na ramenu visi seljacka torbica, jer gde god živeli i koje škole imali, u njoj nosimo ono sto jesmo i odakle idemo. U njoj nosimo zavete I duše predaka, zakletve, pesme, igre, čast i poštenje, bili mi iz Niša, Kragujevca, Vranja, Kruševca, Bijeljine ili Negotina…

To je ono što jesmo. To je ono što nas čini ljudima. To je ono što iz dečaka kaže, ponosan sam što sam Srbin.

To je ono što i meni starom čoveku, koji vidi sa koliko volje i želje, prepuni ljubavi prema svom narodu prikupljaju pomoć, za napaćene sunarodnike govori i kažem: Ponosan sam što sam Srbin!