Novine Zavicaj Narodne novine
MILOŠ NIKOLIĆ KAŠULE, INTELEKTUALAC, UMETNIK, SVETSKI PUTNIK – NEGOTINC
Između letova, seminara, izložbi i arhitektonskih projekata našu redakciju posetio je mladi čovek koji nosi svoj zavičaj u srcu.
Miloš Nikolić je rođen u Negotinu gde je odrastao i školovao se. Paralelno sa osnovnom školom i gimnazijom, pohađao je nižu, a potom i srednju muzičku školu, pevao u gradskom, gimnazijskom i crkvenom horu, a slobodno vreme i školske raspuste posvećivao radu u porodičnoj poslastičari koju su njegovi roditelji, zajedno sa baka Vukom, duži niz godina držali u Negotinu. Nakon završetka osnovne i srednje škole seli se u Beograd gde završava Arhitektonski fakultet, na kome počinje da radi još tokom studija. Ljubav prema muzici ne jenjava, šta više, odvodi ga u čuveni ’’Krsmanac’’, hor Obilić Akademsko kulturno-umetničkog društva Branko Krsmanović, i kod čuvene profesorke i dirigenta Darinke Matić Marović, gde provodi narednih petnaest godina aktivnog učestvovanja u radu hora, na koncertima i nastupima širom sveta. Posao i arhitektura su ga odveli na afrički kontinent gde je jedno vreme živeo i radio, da bi se potom opet vratio u “školske klupe”, na post-master studije u Nemačkoj gde i danas živi i radi. Izuzetno velika ljubav i interesovanje za različite kulture, običaje, ukuse i predele vodi ga na putovanja širom sveta.
Tajna uspeha?
Uspeh! Uspeh? Pa šta je uspeh? Vrlo rastegljiva kategorija. Kratko bih rekao da je uspeh u nama samima — ne u spoljašnjim faktorima, ne u priznanjima, pohvalama, aplauzima, zaslugama… Sve je to lepo i odraz je nečega što ljudi smatraju uspehom, ali pravo zadovoljstvo uspeha dolazi, čini mi se, iznutra. Iz unutrašnjeg osećaja da znamo da radimo nešto ispravno i, što je najvažnije, u skladu sa nama samima — nešto što korespondira sa našom unutrašnjom vibracijom, ljubavlju, našim vrednostima… Manifestacija toga jeste onda možda taj neki uspeh koji ljudi oliče gore pomenutim priznanjima i pohvalama… Ja eto tako nekako vidim uspeh — kao unutrašnji dijalog da sve meni poznate delove moje ličnosti dovedem u balans i iznesem van sebe.
Put do sebe?
Pa to je jedno veliko, opširno i sveobuhvatno pitanje o kome bih mogao satima da pričam. Valjda ceo ovaj moj dosadašnji život nekim delom predstavlja put do sebe — ili bih pre rekao put ka sebi, jer put do sebe i put ka sebi nisu iste kategorije. Pre bih rekao da sam na putu ka sebi. Kada se kaže put do sebe, to označava da je put završen, da je proces okončan i da ne postoji dalje otkrivanje, niti potreba da se nešto više o sebi sazna — da se čovek još više unapredi, da još dublje ne samo upozna sebe nego i nastavi da izgrađuje sebe i svoje potencijale. Zato bih pre rekao put ka sebi, jer on upravo podrazumeva sve one kategorije koje sam naveo. Put ka sebi traje celog života; on nije konačan, on je sam po sebi proces kojim idemo ka našem početku. Ja sam na tom putu ka sebi i tu planiram da ostane do kraja (ha-ha). Činjenica je da sam došao do neke tačke — kao i svi mi — ali još ima dosta slojeva za otkrivanje. To je jedan jako fin, interesantan, veseo, bolan, ali i rasterećujući put. Meni u tome mnogo pomažu vera, prijatelji i emocije sa kojima mislim da moramo stalno biti u kontaktu da bismo koračali ka sebi.
Da li svet prihvata nas, mi prihvatamo svet ili samo vredno radeći zahvaljujući svojim talentima- alatu od Boga na dar, doprinosimo svemu?
Ovo je jedno onako dobro filozofsko pitanje… hahahaha… Da li svet prihvata nas? Nisam baš siguran da je svet spreman da može svakog da prihvati, pogotovo nekog ko radi i živi van, za većinu ljudi, utabanih staza. Ali ja nekako biram da idem „putem kojim se ređe ide“, ili kako bi veliki Balašević rekao: „Možda i nisam neki biser, al’ sam barem svoj režiser“. Pa sad — ostalo je na ostalima. Obično takvi ljudi nisu mnogo dobrodošli, barem do sada, ali mislim da se to polako menja. Ljudi vide svoj lični potencijal u tuđoj smelosti da neko svoj život oblikuje po svome. Odatle onda dolazi možda neka potvrda i prihvatanje. A što se tiče drugog dela pitanja — mislim da tek kada prihvatimo dati alat od Boga možemo i sebe, a i svet, da prihvatimo. Jednostavno je to reći, ali nije baš tako lako doći do unutrašnjeg mira i ostati u njemu sa svojim talentima, alatima od Boga. Oni su dar, dužnost, ali i opterećenje. Sa svime time se treba nositi, ostati i opstati.
Šta te inspiriše? Gde nalaziš inspiraciju?
Često dobijam to pitanje i verujem da je ljudima interesantno da to čuju. Ja bih rekao da inspiraciju dobijam iz života — iz svakodnevnih dešavanja i životnih situacija, dok nešto čitam, gledam, slušam… iz svakodnevnih razgovora na bilo koje teme sa prijateljima, ljudima na poslu. Jednostavno, iz posmatranja — dubinskog, ne površnog posmatranja slika.
Volim mitologiju; skoro sam opet čitao neke grčke mitove i, eto, napravio tortu sa ukusima inspirisanim mitom „Orfej i Euridika“. Moj vrlo važan životni segment su putovanja — ne samo fizička nego i duhovna i duševna putovanja.
Obožavam da putujem, da upoznajem nove kulture, nove ljude, običaje, da se susrećem sa novim ukusima, kuhinjama, predelima, folklorom… To sve itekako inspiriše. Tako putujem fizički, ali i duhovno, susrećući se sa svim tim nepoznatim situacijama i nepredvidivim okolnostima kroz koje učim o sebi, a onda odatle — iz sebe, iz svojih emocija, iz svojih sećanja — to prevodim u slatke ukuse.
Sećanja?
Sećanja su mi jako bitna. Sećam se ukusa kuhinje iz detinjstva, babinih i maminih torti i sitnih kolača. I dalje ih osećam na nepcima — onako kada se čokolada lepo razlije po ustima pa sklizne i ispuni nekom radošću i zadovoljstvom, užitkom… Sećanja na mirise kolača za Slavu i Božić, torti za rođendane i Vaskrs. Svakako tu su i sveske sa receptima moje babe i mame. To zauzima posebno mesto i zapravo čini bazu koja se svim ovim ostalim nadograđuje. Izučavanje i bavljenje arhitekturom mi svakako pomaže, kako u fizičkom tako i u metafizičkom smislu, u radu u kuhinji. Jako bitni segmenti su struktura, tekstura, oblik — sve su to pojmovi arhitekture koji se moraju naći i u slatkišima.
Sve je deo iste priče, samo je medijum drugačiji. Bavljenje muzikom, pogotovo pevanje u horu gde moraš da pratiš kretanje dugih glasova, dirigentsku palicu, melodijske glavne linije, harmonije među glasovima, dinamiku — svega toga ima i u jednoj torti. Kažem opet: sve je isto, samo je medijum drugačiji.
Šta reći na kraju sem da je za ljude sa snažnim korenima nema nedostižnih vrhova.
