HRABRIM, SNAŽNIM TRKOM DO OSTVARENJA SNOVA

          Davor Čelić, rođeni Negotinac, uspeo je u svetu profesionalnog fudbala prateći svoju srećnu zvezdu, pametno i istrajno. Davora  pamtimo još sa negotinskih fudbalskih terena a njegove drage i druželjubive roditelje iz komšiluka. On i njegov mlađi brat Darko su uvek bili puni energije, lepo vaspitani, dragi dečaci i izrasli su u sjajne mlade ljude. Takvi su svi Čelići: dobronamerni, odlučni, složni i uvek nasmejani a osmeh je poput okidača koji oslobađa svu energiju iz čovekovog srca. Onaj ko živi srcem, taj veruje životu. A život kao dobar prijatelj uzvraća poverenjem. U razgovoru za Zavičaj saznajemo o Davorovim planovima, ciljevima, tajnama uspeha i savetima mladim sportistima…

ZAVIČAJ – Koliko su Tvoja narav, Tvoj optimistični karakter i marljivost odlučivali na putu do pozicije na kojoj si sada, da radiš i živiš od onoga što voliš?
DAVOR ČELIĆ – Sve u životu zavisi o toga koliko je čovek spreman da se istinski žrtvuje za ono što voli. Narav i karakter su mi uvek bili jaka strana i od pomoći, aspekti koji i danas igraju glavnu ulogu u mom životu. Od malih nogu marljivo sam radio, i uprkos mnogim preprekama, nepravdama, povredama volim to što radim i radim ono što volim. Gledao sam uvek ispred sebe, verovao u svoj cilj i razumeo da je put promenjiv, problemi rešivi i nevolje prebrodive. Bio sam vredan, čuvao sam svoje srce i išao napred.

ZAVIČAJ – Oženio si se i osnovao porodicu. Tvoja lepa supruga Dijana i Ti ste proslavili drugi rođendan sina Davida u fudbalskom dresu! Da li oni prate Tvoje utakmice?

DAVOR ČELIĆ – Da! U braku smo već sedam godina, a naš sin David je za nas centar sveta. Nedavno je napunio dve godine i za sada pokazuje malo interesovanja za loptu, a Partizan voli kao i tata. Sport je zdrav i važan elemenat svakodnevnog života čoveka.

ZAVIČAJ Ti si visoko obrazovan, fakultet si završio u Srbiji i ipak krenuo putem fudbala u inostranstvo. Kako su izgledali prvi koraci i kada si odlučio da ćeš se profesionalno baviti fudbalom?

DAVOR ČELIĆ – Završio sam Menadžment ali nikad nisam razmišljao da napustim fudbal. Nastavio sam istovremeno da igram a kasnije me je put odveo u inostranstvo.

Kao klinac sam počeo u kraju, kao i sva deca, da igram fudbal od jutra do mraka. Sa nepunih sedam godina sam počeo da treniram, da bih sa nekih dvanaest godina već razmišljao o tome kako je lepo biti fudbaler. To je bio moj san, koji sam ostvario.
ZAVIČAJ – Vaše mesto prebivališta je Hamburg, u Nemačkoj. Da li je to trajna adresa?

DAVOR ČELIĆ Hamburg je definitivno naša kuća i stalna adresa. Ipak, u međuvremenu će sigurno doći do promene boravka, takav je život fudbalera, nadam se ovog puta u pravcu Skandinavije. Skandinavija nas privlači i takođe imam ponude odatle.
ZAVIČAJ – Uspeo si da u onome što najviše voliš postigneš uspeh i ostvariš se, kakav je osećaj?

DAVOR ČELIĆ – Na neki način sam uspeo da ostvarim svoje snove, igrao sam pored Srbije još u Nemačkoj i Finskoj i sve su zemlje u svetu sporta na svoj način različite. Stekao sam mnogo prijatelja širom sveta i to je ono što me ispunjuje. Fudbal je moja strast, nešto posebno i predstavlja mi veliko zadovoljstvo, a osećaj sreće i ostvarenosti u nečemu o čemu ste kao dete sanjali i od čega nikada niste odustajali je prosto neopisiv.
ZAVIČAJ – Preseljenju u Nemačku, prethodilo je preseljenje u Beograd. Kako je izgledao Tvoj uspon?

DAVOR ČELIĆ – Beograd je san svakog mladog fudbalera iz provincije. Sa samo četrnaest godina napustio sam rodni grad, odlučivši da postignem i stvorim sam nešto, dok su moji vršnjaci još uvek uživali u roditeljskom domu i sigurnom okruženju.

Uspon je bio turbuletnan, pun uspona i padova, jer tada i tako se uči kako se stvarno postaje pravi, profesionalni fudbaler. Tako se odrasta, tako se postaje čovek. Pored Beograda, moje sportske stanice su bili i Zaječar, Niš, Užice…
ZAVIČAJ  – Ko se sve u porodici Čelić bavio i bavi fudbalom?

DAVOR ČELIĆ – Mi smo sportska familija, svi volimo sport a najviše fudbal i svi smo naravno navijači Partizana sem moje i Darkove majke Gordane koja je Zvezdu zavolela zbog našeg uspešnog Negotinca, Gorana Drulića, koji je tada sa velikim uspehom rešetao protivničke mreže. Moj otac Vitomir je takođe igrao fudbal, a jedan od stričeva bio veliki talenat i jako zapažen, izraziti levonogi igrač. Moj mlađi brat igra i dan danas. Druželjubivi ljudi često vole sport a i svi smo uvek bili od akcije, uporni i od akcije.
ZAVIČAJ  – Ko su Tvoji najveći uzori i koliko Ti je u detinjstvu i ranoj mladosti značila podrška porodice?

DAVOR ČELIĆ – Porodica mi je najveći oslonac u životu, bez njih ne bih stigao nigde. Oni su ti koji su me podržavali u svemu što sam radio. Kada je bilo najteže uvek su bili tu kao i danas. Poštujemo se i volimo i uvek smo tu jedni za druge. Ono što sam naučio u svojoj kući, od svojih roditelja prenosi se sa kolena na koleno. Tu istu ogromnu ljubav, privrženost, poverenje i podršku gajim i u svojoj kući jer smo moja supruga i ja već i sami roditelji. O porodičnom životu naučio sam sve već u detinjstvu, od svojih. Oni su uvek bili uz mene. Veliko im hvala.
ZAVIČAJ – Koliko Ti nedostaju Tvoji u zavičaju i kako uspevaš da prebrodiš nostalgiju?

DAVOR ČELIĆ – Nostalgija je, može se reći, prošlost. Preboleo sam je još kao srednješkolac. Imam krug svojih prijatelja koji me ispunjuju, a putem medija redovno pratim dešavanja u našoj zemlji. Najviše mi nedostaje familija, uvek. Voleo bih da moji roditelji i brat budu bliže meni, mojoj supruzi i sinu. Razdaljina nije laka. I naravno nedostaje mi naš grad Negotin jer ga volim.

ZAVIČAJ – U kojim si sve klubovima igrao?

DAVOR ČELIĆ – Brojnim… Istakao bih kljubove Hajduk Veljko, OFK Beograd, Timok Zaječar, Radnički Niš, OFK Niš, Sloboda Užice, St.Pauli Hamburg Nemačka, VfB Oldenburg Nemačka, AC Oulu Finska, TSV Wedeler Hamburg Nemačka a trenutno razmatram ponudu iz Kluba Kalev Talin iz Estonije.
ZAVIČAJ  – Šta bi poručio i poželeo svojim zemljacima u zavičaju i dijaspori širom sveta?

DAVOR ČELIĆ – Pošto nas Srba ima svuda, poželeo bih da nas ima još više. Da sačuvamo ono najbolje, da popravimo i unapredimo ono što možda nije najbolje, da učimo od drugih a da jedni druge poštujemo i pomažemo. Dragi moji zemljaci u Srbiji i širom sveta, volite se, negujte tradiciju, poštujte običaje i čuvajte zdravlje jer je život lep iako je baš kao i fudbal pun uspona i padova. Sanjajmo hrabro, živimo pošteno i punim plućima osvojimo sva mesta na kojima želimo da proslavimo svoje napore, izbore, život!