петак , 30 септембра 2022
Početna / Intervjui / PATRIJARH PORFIRIJE: CRKVU I BOGA NIKO NE MOŽE DA DRŽI U DŽEPU I KORISTI JE KAD MU JE POTREBNA

PATRIJARH PORFIRIJE: CRKVU I BOGA NIKO NE MOŽE DA DRŽI U DŽEPU I KORISTI JE KAD MU JE POTREBNA

PATRIJARH PORFIRIJE: CRKVU I BOGA NIKO NE MOŽE DA DRŽI U DŽEPU I KORISTI JE KAD MU JE POTREBNA

Patrijarh srpski je, u intervjuu za RTS, rekao da je bio tužan one večeri kad su na ulicama Srbije izbile blokade i kada je došlo do incidenata i nasilja.

Kada je reč o pandemiji i vakcinaciji, patrijarh poručuje da zaista treba da poštujemo sve mere i savete koje nam upućuje medicinska struka.

„U isto vreme, naravno uz duboku zahvalnost svim ljudima koji rade na polju medicine za njihovu žrtvu i napore koji su uložili, a mnogi su izgubili živote, ne smemo zaboraviti najuzvišeniji dar, a to je dar slobode. Trudim se da čuvam slobode ljudi, treba slušati lekare, razgovarati sa ličnim lekarom, imajući u vidu sve ono što se dešava, tolike žrtve, toliko mrtvih, toliko onih koji su preživeli, ali uz velika stradanja, sva to imajući u vidu, svako po savesti treba da odluči“, naglašava poglavar SPC.

„Nisam bio ni povređen niti ljut reakcijom, ali moram da kažem da je ista vrsta reakcije došla i s leve i s desne strane, i iz onih krugova koji sebe smatraju da su opozicija ali i iz nekih krajnjih, isključivih krugova koji smatraju da podržavaju vlast, ali to je ipak jedan manji krug ljudi jer sam iste večeri dobio mnogo više poruka podrške i zahvalnosti“, naglasio je patrijarh srpski Porfirije.

Tu postoji, napomenuo je, i jedan principijelni problem – što mnogi ljudi ne razumeju da crkva pokriva celinu, obraća se celini svoga naroda, čak ne ni samo celini svoga naroda nego svim ljudima uopšte.

„Obuhvata i prirodu i čitavu tvorevinu i da je najozbiljnija izdaja duha crkve upoređivanje sa bilo kojom stranom i strankom. Reč crkva znači sabor, koja obuhvata sve, a pars, partija je deo. Problem je u tome što mnogi ljudi ne slušaju celovitu reč Hristovu, reč jevanđelja i ponekad bi hteli da crkvu upotrebe u kontekstu svojih pojedinačnih ciljeva, makar oni bili i legitimni“, istakao je poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Crkvu, ističe, niko ne može da drži u džepu, kao ni Boga, i da je izvlači iz džepa kao džokera kad mu je crkva potrebna.

„Dakle, ja znam mnogo ljudi na raznim stranama i onaj koji nije uspeo da čuje reč mira, koji ne razume da smo jedni drugima potrebni, koji traga za tačkom ko je kriv, taj će zauvek ostati bez poruke jevanđelja koja je tu da ga oslobodi, koja je tu da dâ radost. Od tog puta ne možemo odustati, bez obzira na to ko kako sagledava crkvu“, naglasio je patrijarh srpski.

Sve zavisi, prema njegovim rečima, šta nam je prioritet.

„Momčilo Nastasijević kad govori o identitetu srpskog naroda, govori da je pravoslavni i kaže da najlepši cvetovi srpske kulture su univerzalni, ali su duboko ukorenjeni u lokalnom i narodnom, a to jeste pravoslavno. Prioritet za pravoslavnu kulturu i jevanđelje i uvek smisao postojanja je civilizacija ljubavi, a ne civilizacija uspeha, jeste čovek a ne profit, kako bi rekao Čomski. Crkva nudi smisao, smisao postojanja i u istoriji i u večnosti, a u istoriji, u svim okolnostima, daje kompas kako hodati kroz scile i haribde, a sačuvati drugoga od sebe“, ističe poglavar SPC.

Na pitanje zbog čega smo postali ljutito i besno društvo koje ima režući oblik komunikacije, patrijarh Porfirije je naveo da se, na osnovu svog iskustva, delimično slaže s tom konstatacijom.

„Zato što u svakom društvu postoji medijska javnost i postoji društvo, postoje ljudi, postoji opšta javnost. Suviše je složeno ljudsko biće da bi se moglo svesti na onu rečenicu ‘čovek je čoveku vuk’. Upravo suprotno, čovek ima potrebu za čovekom i u medijskoj javnosti, koja, nažalost, ne bih mogao uvek da objasnim zašto je to tako, ima potrebu da pošto-poto stvara polarizacije. Čim postoje polarizacije, to mi liči da neko iza medija ima svoj interes, a najlakše ga je ostvariti kada postoje blokovi, kada postoje nesporazumi. Zavadi pa vladaj, ili zavadi, pa ostvari svoj interes. Ta medijska javnost jeste podeljena i ona liči na oružje koje je spremno da izvrši egzekuciju nad onim ko je sa suprotne strane“, naveo je patrijarh srpski.

Dodao je da, istovremeno, „zna da obični ljudi, bez obzira na različite poglede na političko uređenje, na različite poglede na razna druga pitanja i teme koje se tiču konkretnog života, ipak komuniciraju, ipak opšte“.

„Znam mnoge koji pripadaju različitim političkim opcijama, a i te kako se međusobno druže, jesu prijatelji, pa čak i među onima koji zauzimaju vodeće i važne pozicije u određenim partijama“, naglasio je patrijarh Porfirije.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve je istakao da na medijskom planu u Hrvatskoj „naprosto ne postoji ta vrsta polarizacije i sukoba i oštrih reči kao što je to slučaj ovde kod nas, unutar njihovih naroda i njihovog društva“.

„Oni, kada su mediji u pitanju i kada je u pitanju ta scena, spremniji su da čuju jedni druge, spremniji su da razgovaraju jedni s drugima. Spremniji su da lakše vode dijalog“, kazao je patrijarh.

Patrijarh Porfirije je, upitan da li se sve vladike slažu sa njegovom rečenicom da je referendum za Kosovo i Metohiju održan 1389. godine, istakao da se stav crkve o tom pitanju nije menjao i da je svima dobro poznat.

„Ja dosad nisam naišao ni na jednog od braće episkopa, a i u sveštenstvu, na disonantne tonove kada je reč o Kosovu. Naravno da za nas Kosovo nije samo političko pitanje, to je mnogo dublje duhovno pitanje. Zato mi kažemo da Kosovo nije naprosto mit, zato što na planu mita vi možete biti gubitnik ili dobitnik. Kosovo je kao zavet za nas vezano za Novi zavet, a u središtu, u srži Novog zaveta stoji svetost i mi smo pozvani na svetost i za nas je Kosovo zaista svetinja“, naglasio je patrijarh.

Istakao je da je imao mogućnost da se, otkako je došao na poziciju patrijarha, sreće s ljudima iz čitavog sveta i da je, kako bi dočarao, šta za nas Kosovo praktično znači, mnogima govorio da je „ono što je za Rimokatoličku crkvu Vatikan, to za nas Kosovo“.

„Najbolje je Vasko Popa rekao, ‘polje kakvog nema, nebo iznad zemlje i nebo ispod zemlje’. Dakle, Kosovo je za nas okovano nebom i u tom smislu, ne može biti predmet pragmatičnosti, predmet racionalnog i logičnog. Šta je to efemerna dobit, šta je to praktično korisno, jer onog trenutka kad mi ugasimo Kosovo u sebi, mi naprosto postajemo identitetski nešto sasvim drugo u odnosu na čitavu našu istoriju i predistoriju, u odnosu na svoje oce, praoce i svega ostalog“, poručio je patrijarh srpski Porfirije.

Dodao je da je kontinuitet i pogled i hod u budućnost jednog naroda nemoguć bez dubokog korena i da je za nas Kosovo najdublji koren.

„Može biti da postoje oni koji imaju snove i ambicije, želje da na Kosovu Albanaca nema, ali to ne bi bilo u skladu ni sa istorijskim realnostima u kojima smo prolazili, a naročito za nas Srbe ne bi bilo u skladu sa jevanđeljem. Verujem da najveći deo našeg i albanskog naroda nema tu vrstu problema. Ljudi su mnogo jednostavniji od ideoloških konstrukcija, imaju potrebu za drugim, opštenjem, zajednicom, samo tada se potvrđuju kao ljudi“, kaže patrijarh srpski.

Navodi da, kad god bi se sreo sa bilo kojim Albancem, nije bilo prevelikih problema u komunikaciji, ali su se uvek otvarali putevi za prihvatanje.

„Naročito tome svedoče naši ljudi, jedno su političke ambicije i ciljevi i određene strukture, a drugo je narod koji ima dovoljno svojih muka i problema, tako da mu ne ostaje mnogo prostora da se bavi velikim pitanjima“, napominje patrijarh Porfirije.

Patrijarh srpski navodi da je položaj Srba u Hrvatskoj široka, slojevita tema, naglašavajući da je njegov duboki utisak da strah kod mnogih Srba u Hrvatskoj postoji.

„On nije od juče i ne može se jednostavno jednim potezom ruke i operacijom i prevazići, a strah je najveći mogući čovekov neprijatelj, kad ste u strahu, ne treba vam drugo robovanje, bez mogućnosti ste da afirmišete svoj potencijal. On postoji i sputava otvoreno, spontano, autentično funkcionisanje mnogih ljudi. On ima svoje objektivne korene, ali iz tih objektivnih se razvijaju i subjektivni koreni“, naglašava poglavar SPC.

Smatra da u Hrvatskoj postoji veoma veliki broj ljudi, Hrvata, u raznim strukturama njihovog društva, koji čine sve da otupe taj strah kod svojih sugrađana Srba i da pruže prostor da budu rame uz rame građani kao i svi drugi građani.

„Naravno postoje i takvi koji koriste brutalan jezik, koji proizvode upravo sliku koju ste vi naveli, osećanje kod mnogih Srba da su, najblaže rečeno, višak na prostorima Hrvatske. Ne samo da imam ogromnu nadu da ta grupa ekstremista neće prevagnuti, jer nije dominantna u hrvatskom društvu, već da će ove sile i snage dobrih ljudi kakvih tamo ima pre ili kasnije učiniti da okovi straha koji sputavaju i vezuju neke Srbe jednostavno sami po sebi iščeznuti“, navodi patrijarh srpski.

Govoreći o Jasenovcu i žrtvama, ističe da je Jasenovac pre svega sveto mesto, „najveće svetilište u srpskom narodu“.

„Ja sam bezbroj puta bio tamo, bio sam pre tri dana, posetio monahinje u Jasenovcu, i svaki put kad odem u Jasenovac, ja se duhovno obnovim, osnažim, osnažim se upravo na planu po svaku cenu truda i napora da propovedamo jevanđelje i da je svaki čovek ikona Božja, da je za svakog pojedinca Hristos raspet“, naglašava patrijarh.

Istovremeno, dodaje, važno je reći da za nas Jasenovac nije matematika i nisu brojevi.

„Ja u Jasenovac idem da se molim Bogu, tim svetim mučenicima da budu podrška i nama koji smo i danas raspeti. Otuda pokušaj da se i mi iz crkve uvučemo u raspravu o brojevima jeste pokušaj da se izmesti suština toga mesta i svog pravnog okvira je da se premesti na tablo gde se licitira brojevima“, ističe poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Poručuje i da je protiv svake vrste revizionizma, u bilo kom smeru i pravcu.

„Pri tom ostavljam uvek komfor istoričarima da na osnovu različitih parametara i dokumenata zaključuju o brojkama. Ali ne mogu da odolim utisku i da ne kažem da je revizionizam veoma aktuelan danas, ne samo kod nas, već globalno govoreći, rasprave o Prvom svetskom ratu donose zaključke, a koji su revizija događaja koji su se desili. Najbolja moguća stvar u Jasenovcu je što je vladika Jovan tamo osnovao manastir i ja pozivam braću i pravoslavne Srbe da idu u Jasenovac na pokloničko putovanje, kad dođu tamo, biće im sve jasno“, naglašava patrijarh srpski.

Patrijarh je poručio da se zločinci koji su mogli da počine takve zločine kakvi su počinjeni u Jasenovcu, kao i zločinci koji su činili slične stvari na svakom drugom mestu, ispisuju iz svakog naroda zato što se ispisuju iz ljudskog roda.

„Naišao sam na primedbe pojedinih stručnjaka ili pak i na kritike ovde u našoj javnosti, ali ja sam govorio iz perspektive ljubavi Božje. Zašto? Zato što su pre svega svi oni koji su u Jasenovcu postradali nevine žrtve, a to su svetitelji Božji. Zna se dobro kom su narodu oni pripadali, zna se da su to Srbi, zna se da su to Jevreji, Romi i jedan neveliki broj Hrvata. Dakle, zna se ko je tamo stradao, ali onog trenutka kada neko postane svetac Božji, ljubavlju i blagodaću Božjom, a to nesumnjivo mučenici jasenovački jesu, onda taj konkretni čovek iz konkretnog mesta sa imenom i prezimenom prevazilazi okvire svoga naroda i pripada svima. Svi onda mogu njima da se mole, kao i svakom drugom svetitelju“, naglasio je poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Istakao je da se zna da kom narodu pripadaju oni koji su činili zločine u Jasenovcu.

„Zna se da su to bili Hrvati, ali zločine čineći, na način na koji su ih činili, oni su ukinuli svaki trag ikone Božje u sebi. Oni su se poistovetili sa beslovesnim životinjama. I u tom smislu, oni su se ispisali iz ljudskog roda. Oni ne pripadaju nikome i oni, kao i svaki drugi zločinci, na svakom drugom mestu“, kazao je patrijarh i dodao da to nije njegov lični stav, već „iskustvo jevanđelja Hristovog, iskustvo raspetog i vaskrslog Hrista i iskustvo miliona mučenika za Hrista kroz istoriju sve do naših dana“.

Poručio je da onaj koji plače na jedno oko, a ima utisak da oplakuje sebe, svoju bol i svoje žrtve, a da druge žrtve nisu dostojne istog oplakivanja, zapravo ni svoje žrtve istinski i autentično ne poštuje.

 

„Mi zapravo da bismo mogli da prepoznamo bol drugoga, da poštujemo istinski žrtvu drugoga, moramo svoje žrtve autentično, opet u duhu jevanđelja, u duhu ljubavi Hristove poštovati“, kazao je patrijarh Porfirije.

Naglasio je da nečije stradanje, stradanje našeg bližnjeg, najčešće doživljavamo kao provokaciju koja proizvodi erupciju različitih nagona u nama, zbog silnih nerazrešenih problema u odnosu na svoj identitet.

„Onog trenutka kada mi istinski budemo poštovali svoje žrtve, kada budemo te žrtve doživeli u perspektivi blagodati Božje i njegovog svetla, onda ćemo i te kako moći da prepoznamo žrtvu drugoga. Onaj ko nije osetio istinski bol, on teško može da oseti, osim ako nije svetitelj Božji ili na putu svetosti, teško može da oseti bol drugoga“, naveo je patrijarh srpski.

Poručio je, odgovarajući na pitanje da li postoje mesta na kojima Srbi treba da traže oproštaj, da je suština jevanđelja Hristovog praštanje i da se svaki dan u crkvi u molitvi Oče naš izgovara stih „i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“.

„To da li će nama Bog oprostiti je u direktnoj korelaciji u zavisnosti od toga da li mi praštamo drugima i da li ištemo oproštaj od drugih. Prema tome, sigurno da ima mesta na koje mi treba da odemo, da se poklonimo Bogu i da osetimo bol, što je neko, iz bilo kog razloga, ko je deo našega organizma učinio, bol nekom pojedincu, nekoj porodici ili nekom narodu“, istakao je patrijarh Porfirije.

Citirajući Šantića, „mene sve rane moga roda bole“, patrijarh je rekao da se kao svešteno lice, kao pastir, a naročito kao poglavar crkve, svakodnevno moli za dobro svog naroda i da se svakodnevno trudi da se raspinje s njim i da oseti sve rane svoga naroda.

„Ali osećajući rane svoga naroda, molitvom mi te rane poistovećujemo sa ranama Hristovim, a rane svih ljudi su rane Hristove. Onog trenutka kad stanemo pred njega, poštujući svoje žrtve, čak ni ne gledajući na to šta ko o nama misli i šta će reći, i da li je prvi zatražio oproštaj, po meri naše oblagodaćenosti, po meri preobražavanja u Hristu, po onoj rečenici Dostojevskog, svi smo za sve krivi, ili kad, kako kaže apostol Pavle, strada jedan deo ljudskoga roda, strada čitavo čovečanstvo. Imaćemo potrebu da se poklonimo svuda i na svakome mestu gde smo kao pojedinci, ali i kao zajednica, gde smo ostavili ružan trag o sebi i naneli bol drugome“, naglasio je poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Odgovarajući na pitanje da li bi mogao da zamisli da, ruku po ruku, sa reis-ul-ulemom obiđe i Potočare i Bratunac, patrijarh je odgovorio da „naravno da može“ jer se, kaže, trudi da bude hrišćanin.

„Ako idemo putem ko je prvi počeo, ko je kome više zla naneo, sigurno da nećemo odmaći daleko od početka, a naravno kao pretpostavka spremnosti na takav jedan korak jeste uvek ovo o čemu sam malo pre govorio, da upoznate svoje biće, svoj narod, da upoznate i uzlete i uspone, lepote i radosti svog naroda, ali da u isto vreme upoznate i njegovo stradanje i muku. Pretpostavka snage da iziđete nekome u susret koga ste povredili jeste da upoznate i svoje stradanje i da ga smestite u okvire jevanđelja Hristovog“, poruka je patrijarha srpskog.

„Jutro posle ustoličenja na Cetinju pokazalo da je sve pre toga bila jeftina politikantska priča“

Govoreći o događajima u Crnoj Gori uoči ustoličenja vladike Joanikija, patrijarh srpski je objasnio da su crkveni velikodostojnici bili raspoloženi da idu peške do Cetinja iz Nikšića.

„Da nas do jedne tačke koja je sigurna dovezu automobilima, a da onda pešice se uputimo ka Cetinju pa kad stignemo. Međutim, državni organi Crne Gore to nisu dozvolili i predložili su helikopter, nisam znao da je reč o vojnom helikopteru, niti sam znao da su tu naoružani specijalci. Kada sam pitao šta će puške, imali su obrazloženje da smo visoko štićene ličnosti i da nema drugog načina da nas puste da idemo. Tog trenutka sam pomislio šta bi Bog hteo od mene – mogao sam da ne odem i da ne bude ustoličenja, a to je jedini zadatak i to je obaveza, ustoličenje se uvek obavlja na Cetinju“, navodi patrijarh srpski.

Ljudi su mu, kaže, veče pre lično govorili da su spremni da idu na Cetinje da se biju.

Odgovarajući na pitanje zbog čega je odlučio da retko daje intervjue, patrijarh kaže da je odluka bila praktične prirode.

„Onog trena kad sam došao na tron SPC, dobili smo bezbroj poziva da damo intervju, praktični razlog je uslovio da odgovorimo kako smo odgovorili, naprasno jer nije bilo moguće odgovoriti svima, jer je potrebno svakog dana da bar pola dana posvetimo različitim intervjuima“, navodi patrijarh.

Ukazuje da danas mediji kao teme koje su njima interesantne imaju takvu prirodu da ona nije u saglasju uvek sa temama koje su interesantne za crkvu.

„Najmanje 70-80 podsto sadržaja različitih televizija jesu političke teme, a primarna tema koja zaokuplja crkvu je jevanđelje Hristovo, zato medije ne vidimo kao cilj sam sebi nego kao sredstvo koje može da se upotrebi na dobro, a to je da se prenosi istina jevanđelja“, navodi patrijarh srpski.

Nije crkva, kaže, sklop stavova i mišljenja, svojevrsna Pandorina kutija koja sadrži odgovore, već je tema Hristos.

„Pokazalo se koliko je to sve bila jeftina politikantska priča. Kada smo obavili ustoličenje, prestali su nemiri na Cetinju i život je počeo da se odvija potpuno normalno“, ističe poglavar SPC.

Kada je reč o potpisivanju Temeljnog ugovora Vlade Crne Gore sa Srpskom pravoslavnom crkvom, patrijarh Porfirije je rekao da je to veoma važan dokument koji u ovom trenutku jedino SPC sa svojim eparhijama nema potpisan sa državom Crnom Gorom.

„Mislim da ćemo u najskorije vreme doći do prihvatljivog dokumenta i da ćemo potpisati ugovor pre svega na korist vernog naroda, ali istovremeno i kao jedan demokratski zadatak koji treba da ispuni država Crna Gora. Bavimo se tom temom i mislim da ćemo doći do dokumenta koji je zadovoljavajući za obe strane“, ističe poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Govoreći o poseti pape Srbiji, patrijarh srpski kaže da je to otvoreno pitanje, otvorena tema.

„Mi imamo s vremena na vreme razgovore o tome, ja sam tek došao na tron Svetoga Save, i još nisam imao priliku da se sretnem ni sa jednim pravoslavnim poglavarom, smatram logičnim da odem u posetu i da dođu poglavari drugih pomesnih pravoslavnih crkava. Mislim da bi papina poseta Srbiji bila veoma važna iz mnogo razloga ne samo u duhovnom smislu već i u geopolitičkim razmerama, to bi imalo svoj značaj“, napominje patrijarh.

Odgovarajući na pitanje da li papin put u Beograd vodi preko Jasenovca, patrijarh Porfirije kaže da je, budući da nikakve konkretne razgovore do sada nismo imali o dolasku papinom u Srbiju, ta tema onda „samo na nivou virtuelne stvarnosti“.

Kada je reč o Stepincu, patrijarh srpski navodi da zadatak komisije koja se bavila tom temom nije bio da traži nova dokumenta koja bi potvrdila njegovu svetost s jedne strane ili osporila s druge, već je zadatak bilo ponovo čitanje života Stepinčevog.

„I upravo na tom planu mi smo drugačije od braće i hrvatskih kolega videli događaje i postupke Stepinca. Jedan od tih je da za vreme NDH Stepinac nije iskazivao mnogo otpora u odnosu na to što je Pavelić činio u NDH, i to se pripisivalo njegovom karakteru. Međutim, za vreme Tita je pokazivao otpor, život i dinamiku pa se postavlja pitanje o čemu se radi i zaključak je da to nije deo njegovog karaktera“, napominje patrijarh Porfirije.

Navodi da je komisija rezultate svog rada predočila papi, te da je na njima u Vatikanu da dalje procenjuju šta ide pro a šta kontra Stepinca.

„Verujem da će se iz korespondencije Stepinčeve sa papom Pijem otkriti još neka dimenzija njegove ličnosti. Ostaje u svakom slučaju pitanje otkuda to da su različiti stavovi u odnosu na dva brutalna, s njegove tačke gledišta, režima koja seju i ostavljaju iza sebe žrtve. Mi smo uradili ono što je do nas, mislim da smo imali dovoljno jake analize, obrazloženja, argumente za stav koji je na početku rada komisije izrazio naš patrijarh šaljući pismo papi Franji“, naglašava patrijarh Porfirije.

Patrijarh srpski je istakao da se nalazimo na mestu na kojem su se nalazile razne granice raznih carstava i veruje da bi nam dobrodošlo da s jedne strane velike sile puste nas, ali i da mi počnemo intenzivnije da se bavimo sobom.

„Imam utisak da ipak, kada je reč o državi i našem narodu u ovom trenutku, uz sve teškoće s kojima smo suočeni, ipak postoji napor i osećanje potrebe da radimo svoj posao na svojoj njivi. Bilo bi mnogo bolje da imamo jasno definisanu sliku i situaciju države i srpskog naroda u raznim državama u kojima srpski narod živi. Bez teškoća i iskušenja nema naprosto ni rasta“, naglasio je patrijarh Porfirije.

Poručio je da treba da se oslanjamo i na prošlost, ali u smislu iskustava i vrednosti koje su usklađivane tokom vekova, a ne na maštarije kako smo nekada veliki i slavni bili.

„Ima ona narodna pesma, ‘nije važno šta je bilo, sad je važno kako mi je’. Važno je i šta je bilo, ali nije dovoljno imati oči samo na potiljku, ako nemamo i oči na licu, ako ne gledamo ispred sebe, teško da može biti bilo koje vrste progresa, ili bolje reći rasta. Ali bez suštinskog i istinskog oslonca na ono što je iza nas, mi smo samo jedan izdanak jednoga organizma, takođe nema napretka i razvoja“, kazao je patrijarh.

Na pitanje kako vidi naš odnos prema religiji, patrijarh je citirao narodnu izreku da „bez nevolje nema bogomolje“ i da to važi za sve narode i za svakog čoveka.

„Ja mislim da je naš narod divan, dobar, pravoslavni, hrišćanski narod. Međutim, prolazio je kroz razne istorijske periode u kojem naprosto nije imao vremena da odneguje i razvije crkvenost, tu liturgijsku svest. Neko će reći, pa kakav je to narod, kada u tom narodu jedan mali procenat nedeljom ide u crkvu, a za Vaskrs ili za Božić budu prepune crkve i svi slave. Postoje različiti oblici manifestacije istog ovog osećanja da je Bog potreban i da negde, makar u podsvesti, preispituje čovek sebe Bogom. Tako da ja mislim da naš narod ima dubinsku veru, ima vruću veru, ali da za razvijanje i negovanje crkvenosti, te činjenice da ide svake nedelje u crkvu, potrebno je vreme, potrebno je kultivisati i vaspitavati narod u tom duhu“, objasnio je poglavar SPC.

„Kakvo je stanje onoga ko se hvali svojim tabletom – dovoljno je razgovarati sa velikim brojem psihoterapeuta“

Poručio je da ne bi potcenio narod kada je u pitanju odnos prema crkvi i odnos prema veri i da je, šetajući ulicama Beograda, video „istinsku, nepatvorenu, duboku veru u pogledu, odnosu, reči, pozdravu i iskanju pravoslavlja“.

Odgovarajući na pitanje kako se crkva prilagođava digitalnom vremenu i savremenom čoveku, patrijarh je naveo da crkva ne može da se menja i prilagođava, ali da se moraju modifikovati načini i putevi kojima se dolazi do svake duše koja je žedna Boga.

„Jezik kojim crkva govori, ne samo da može, i treba da bude prilagođen, ali da li čovek ima potrebu za Bogom, ja sam u to potpuno uveren. Kakvo je stanje onoga ko se hvali svojim tabletom, ja mislim da ne treba mnogo da razmišljamo, dovoljno je razgovarati sa velikim brojem psihoterapeuta i ovde kod nas, a naročito u zemljama sa visokom standardom. O devijacijama neću da govorim, a mogu da postanu monstruozne“, kazao je patrijarh.

Naglasio je da je ono što je čoveku potrebno to je drugi čovek, kako bi upoznao i sebe.

„Bez unutarnjeg konflikta, koji je plod našeg odnosa sa drugim čovekom, koji je plod neslaganja s drugim čovekom, koji je plod činjenice da smo došli pred određenu barijeru i da ne može biti kako mi hoćemo. To suočavanje neminovno vodi u samoposmatranje, u preispitivanje, pa ako hoćete i u samoanalizu, koje su pretpostavke istinskog razvoja i rasta. Bez drugoga mi ne možemo upoznati sebe, a ovde imamo tablet, imamo komunikaciju preko Zuma, preko Fejsbuka i nismo nikada pozvani da bilo šta od sebe žrtvujemo. Nismo pozvani da pretrpimo bilo kakvu neprijatnost. Onog trenutka kada nam ne prija, mi ćemo samo da kliknemo i da završimo s nekim“, objasnio je patrijarh srpski Porfirije.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve je rekao da je koronavirus, koji je postao i politički i ekonomski i medicinski problem, postao i duhovni problem.

 

„Zato što smo mi suočeni s virusom, on nosi svoje posledice, a ne postoji ništa u našem životu što je prisutno a da nije Bog o tome promislio. Pre svega, moramo znati da čovek koji je stvoren da bude stabilizator u tvorevini Božjoj, u prirodi Božjoj, odnosi se prema njoj nedomaćinski, nebratski, neprijateljski. Čovek interveniše u ljudsku prirodu, pokušavajući da, ono što je Bogom stvoreno, izmeni. On od tvorevine u celini otima. Odnos sa drugim čovekom je sve, kao odnos sa sebi ravnim. Prema tome, tvorevina trpi, ali ona i pamti i, pre ili kasnije, tvorevina uzvraća“, naveo je patrijarh.

Dodao je „da bismo mogli reći da je ova situacija šansa za otrežnjenje da smo zapravo mi ti koji smo istinski i pravi virus“.

„U tom smislu, pored potrebe da imamo medicinsku pomoć i da zaista prihvatamo sa rasuđivanjem i poverenjem sve ono što nam medicina pruža, neophodno je da revidiramo i sebe u svom odnosu prema tvorevini Božjoj. Da li je doživljavamo kao dar koji smo od Boga dobili da nju kultivišemo i da je upravljamo ili se ponašamo sebično, kao da smo njeni vlasnici, razarajući nju i razarajući sebe“, rekao je patrijarh Porfirije.

Poručio je da bi bilo dobro da svi koji se bave problemom straha, koji je duboki psihološki i duhovni problem, konsultuju sveštenike, ljude koji se bave dušom.

Za nekoliko dana pravoslavni vernici proslaviće Božić, a patrijarh srpski poručuje da ne može odustati od rečenice „Čuvajmo jedni druge, trebamo jedni drugima“, koja je, kaže, postala povod za neslaganje i kritike.

„Onaj koji ne može da je čuje, on pokazuje da zapravo mogućnosti njegovih spoznaja su nedovoljno osvetljene, nedovoljno čiste. Sveti Serafim kaže – steći mir u sebi, to znači i steći ljubavi ili bilo koju vrlinu i onda će hiljade ljudi naći mir u tebi. Primarni zadatak hrišćanina nije da pošto-poto menja spoljašnjosti svog života, ako ne bude menjao sebe u skladu sa sistemom vrednosti jevanđelja, onda će njegov posao biti uzaludan i bez rezultata“, ističe patrijarh srpski.

Jedni drugima smo potrebni, kaže patrijarh istovremeno naglašavajući da to ne znači da ne treba da imamo različita mišljenja i stavove, a ponekad i oštre reči.

„Post kaže da sloboda podrazumeva ograničiti svoju pohlepu, egoizam i samoljublje, već dati prostora drugome da on svojim kapacitetima ima šansu da doprinese opštem i zajedničkom dobru. Poruka Božića je uvek poruka mira, a u našem narodu je postojao divan običaj da na dan Božića izađe na ulicu, da na sve četiri strane sveta traži oproštaj i da ako je nekog povredio, traži oproštaj. Bez spremnosti da primimo Hrista, bićemo naprosto osiromašeni. Verujem da Bog nikog ne ostavlja i da probudi u njemu želju i čežnju za lepotom života, a na tom putu traganja, siguran sam kuda će otići“, zaključio je patrijarh srpski.

Na pitanje kako bi želeo da ga istorija zapamti, poglavar SPC je odgovorio da bi „voleo da budem upamćen u knjizi Božjoj jer je Bog taj koji je mera i kriterijum moga života“.

„Uvek sam se uzdao u ljubav Božju, a tvrdim da svakog volim bez obzira na stranice ispisane crnim mastilom. Kad se završi knjiga, da bude takva da će Gospod moći da je uzme u svoje ruke i da je stavi na svoja prsa. Isto to želim svakom čoveku bez obzira na to da li mi je prijatelj ili ima neka neraspoloženja koja nisu baš prijateljska u odnosu na mene. Da me Gospod ne zaboravi, to je najvažnije, a ljudi će govoriti na osnovu svojih očekivanja, predispozicija i što je najvažnije, šta su njihovi razlozi i ciljevi“, naglašava patrijarh srpski.

Takođe pogledajte i ...

VLADIMIR VELIČKOVIĆ PREDSEDNIK OPŠTINE NEGOTIN: ZA UBRZANI RAZVOJ PORED VIZIJE, POTREBNI SU UREĐENA PUTNA INFRASTRUKTURA, INVESTICIJE I PODRŠKA DRŽAVE

VLADIMIR VELIČKOVIĆ PREDSEDNIK OPŠTINE NEGOTIN: ZA UBRZANI RAZVOJ PORED VIZIJE, POTREBNI SU UREĐENA PUTNA INFRASTRUKTURA, …