TVOJE JE SAMO ONO, ŠTO DAJEŠ DRUGIMA
Najstariji srpski klub na teritoriji austrijske pokrajine Burgenland, KUD „Kragujevački oktobar“ iz Matersburga organizovao je u subotu veličanstven humanitarni koncert za pomoć „SOS Dečijem selu“ u Kraljevu.
U Kulturhale,u mestu Rajzenberg (Reisenberg), koja prima oko 650 posetilaca, održana je priredba u čijem programu učestvovalo čak 13 kulturno umetničkih društava. Zbog velikog,ljudskog odziva, pomenućemo ih sve po redosledu nastupa: „Kragujevački oktobar“Matersburg, „Branko Radičević“, „Jedinstvo“, „Bambi“, „Karađorđe“ i „Kolo“ iz Beča, KUD „Dukat“, KUD „Sloga“ iz Donje Austrije, KUD „Kozara“ iz Vinernojštata i KUD „Krajišnik“ iz Vilhelmsburgai oni koji su najviše kilometara prešli, ali nisu hteli da izostanu KSZS iz Salcburga.
Zato počnimo sa izjavom Nenada Šulejića, predsednika KSZS, da su poziv odmah prihvatili i da će ubuduće doći na svaki koncert koji je humanitarnog karaktera. Slična je i izjava čelnih ljudi iz „Branka Radičevića : Borislava Kapetanovića predsednika Zajednice srpskih klubova u Beču, inače i koreooeografa u ovom kulturno umetničkom društvu, predsednika Miroslava Zaharića, potpredsednika i Milana Basarića.Rekli su, da su počastvovani pozivom i prilikom, da i njihovo društvo može da pomogne deci iz SOS Dečijeg sela. Ovakvi koncerti, bi trebalo da postanu redovna praksa, istali su, podsećajući da su i oni organizovali veliki koncert za Dečiji dom u Banjaluci.
Domaćin i „glavni krivac“ za ovaj veličanstveni koncert, predsednik „Kragujevačkog“, Nebojša Kračunović, više nego srećan, zahvalio se svim gostujućim klubovima, koji su podražali ideju koju su on i njegovo rukovodstvo sproveli u delo za par meseci. Prema rečima predsednika KUD-a Kragujevački oktobar uprava društva se odlučila da organizuje humantarni koncert za SOS Dečje selo u Kraljevu na osnovu saradnje sa KUD-om "Abrašević" iz Vrnjačke Banje. Naime, više članova KUD-a "Abrašević" je pri organizaciji SOS Dečje selo i oni su ukazali na teško stanje ove ustanove za decu u Kraljevu.
„Mi smo se upoznali, kaže direktor SOS Dečijeg sela Vesna Mraković Jokanović, prilikom našeg prputovanja da Folkorijadu u Nemačkoj. Tada nam je domaćin bio KUD“ Mokranjac“ i gospodina Kračunovića sam tamo upoznala. Ono što su oni, i drugi klubovi učinili, za 87 dece koje žive u SOS Dečijem selu, je prelepo. Hvala im, jer su deci koja žive u 14 kuća sa majkama hraniteljicama, olakšati život, jer republika donira samo trećinu potrebnih sredstava, a ostalo je iz donacija dobrih ljudi, među kojima su svi prisutni večeras. Stručni tim, koji brine o deci, koja žive do sedmoro u jednoj kući, će još više elana dobiti za svoj humanitarni rad, -kazala je za „Vesti“ direktorka Mraković Jokanović. Pomenimo i one koji su presrećni, jer su igrom i pesmom, mogli da pomognu drugoje deci, njih više 300 učesnika. Osmesi im nisu silazili sa lica, a kako reče Dragiša Milošević, legenda u folkoloru, igraju bolje nego ikada, prepuni su motiva.
Zato ih i mi pohvaljujemo. Šteta što ih ne možemo sve pojedinačno pomenuti, ali oni znaju da se pohvala odnosi ne sve njih, male ljude velikog srca. Na kraju, pomenimo i izvnrednog voditelja Zvezdana Đurića, koji je animirao brojnu decu da predstave svoje klubove, ali i pročitaju stihove iz pesme „Šta je dom“,od koji su ostali najupečatljiviji.
„Dom nisu tapete, ni tepisi lepi.
Dom je kad za tebe neko brine strepi.
Dom nisu roletne, ni zidovi goli.
Dom je kad ti neko šapne da te voli.
Dom nisu fotelje, ni biblioteka,
Dom je kad te neko pun ljubavi čeka....!
Organizator KUD „Kragujevački oktobar“ je prikupljao priloge na koncertu, u robi i novcu, i ovih dana će javnost obavestiti o visini prikupljenih sredstava i od prodatih karata, koje su plaćali čak oni kao organizatori.Svaka čast.
PORODICA MIJATOVIĆ DONELA POMOĆ DOMU U ZVEČANSKOJ
Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu, porodica Mijatović iz glavnog grada Srbije tradicionalno bar dva puta godišnje donese brdo poklona. Glava familije, Rajko više od dve decenije radi u Lincu, dok supruga Mima i ćerka Nada žive u gradu na obalama Dunava i Save. Zahvaljujući najviše Rajku, koji u Lincu ima puno prijatelja, koji mu pomažu da prikupi garderobu, obuću, pelene i još štošta za najugroženije, Mijatovići su postali omiljeni kako kod osoblja tako i kod brojnih mališana u domu.
Nedavno ih je dočekala Vera Bojanić, glavna sestra sa trećeg sprata na kojem borave deca do tri godine, među kojima su mnogi invalidi. Bojanićeva se u ime doma i dece zahvalila na humanom postupku porodice Mijatović.
- Svaki put kada odemo u Zvečansku osmeh dece najbolje govori da smo napravili dobru stvar. Tim siročićima je pomoć nepohodna svakog dana i zato svako ko ima mogućnosti treba da se uključi u akciju pomoći Zvečanskoj. Drago mi je što mi kao i neki drugi ljudi toj deci makar na trenutak skrenemo pažnju sa svakodnevnih problema sa kojima se susreću. Zahvaljujući brojnim poznanicima u Lincu često sam u prilici da skupim dosta stvari koje itekako znače deci u Zvečanskoj. Trudićemo se da nastavimo ovu praksu - ponosno ističe Mijatović.
Glavna sestra celog stacionara Dragana Mironija, takođe je oduševljena poklonima koje su deca dobila. Upravnica dr Mila Vuković je sa gostima razgovarala o radu i potrebama dece koja u stacionaru borave. Osim uzrasta do tri godine u ovom delu doma u Zvečanskoj smešteni su devojčice i dečaci od tri do 12 godina. Vukovićeva je istakla da su najpotrebnije pelene i garderoba.
Rajko Mijatović je zaljubljenik u fudbal. Godinama radi sa decom u FK Dijamant iz Linca. Planira da krajem juna sa ekipom otputuje u Beograd i odigra utakmicu sa klubom Banja iz Višnjičke banje, gde je inače dugogodišnji član Upravnog odbora kluba.
U TULNU ZAOKRUŽENA HUMANITARNA AKCIJA
Humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" održala je minule nedelje u crkvenom domu hrama "Prenos moštiju Svetog Nikolaja" u Tulnu, završnu projekciju dokumentarnog filma "Srbi narod koji nestaje", u okviru ranije započete akcije. Ova projekcija usledila je nakon onih u Ljubljani, Inzbruku i Beču.
Projekcijom u Tulnu, petom na prostoru srednje Evrope, završena je mala turneja koja je prethodno dogovorena na skupu bratskih srpskih patriotskih organizacija pre godinu dana u Beču. Ovo predstavljanje svečano je najavio starešina hrama SPC u tom austrijskom gradu, Aleksandar Treba. Ovoj projekciji prisustvovali su pored ostalih i brojni članovi Srpske pravoslavne omladine iz Inzbruka.
U zajedničkom saopštenju je navedeno da je na projekcijama oko 300 ljudi imalo priliku da se upozna sa "razlozima i sudbonosnim posledicama duhovnog i demografskog sunovrata srpskog naroda".
Organizacije koje su sve ovo pripremile za svoje zemljake zahvalile su svim zemljacima koji su učestvovali u prikupljanju humanitarnog priloga. U ovoj akciji, uz prikazivanje dokumentarnog filma, prikupljeno je ukupno 1.129 evra namenjenih srpskim porodicama koje žive na prostoru bivše Jugoslavije.
HUMANITARNA AKCIJA ZA DECU IZ ARANĐELOVCA
Slovenske Konjice, 4. Mart – Da su srpska društva u Sloveniji sve aktivnija dokaz je i Srpsko – slovenačko društvo Sretenje iz ovog grada pod Pohorjem. U prkos svojim mladim godinama, beleže tek drugu godinu rođenja, društvo »Sretenje« iz slovenačkog gradića Slovenske Konjice, neumorno korača stazama pamćenja. Aktivnošću, akcijama i pregalaštvom svojih članova, za kratko vreme svoga postojanja, ovo mešovito slovenačko srpsko kulturno humanitarno društvo pod iskusnim vođstvom predsednika Radovana Milića, i nepresušnim entuzijazmom potpredsednice Metke Obrul, iza sebe je već pustilo trag prepoznatljivosti.
Na području kulturnih ostvarenja protekla 2010. godina, za društvo »Sretenje«, je bila veoma plodna. Društvo je pored mnogobrojnih aktivnosti i projekata na međunarodnom planu, objavilo i dve knjige Radovana B. Milića, plodnog stvaraoca, književnog estete, i predsednika društva.
2011. godinu, započeli su udarnički. Uprkos nedostatku finansijskih sredstava za elementarno funkcionisanje društva, vredni članovi su uspeli da već na početku godine realizuju nekoliko projekata.
Odmah posle proslave Božića, a pre krsne slave društva, (15. februar, Sretenje Gospodnje - četrdeseti dan od Božića) po kome društvo i nosi ime, čvrsto su stisli svoje redove i krenuli u akciju sakupljanja humanitarne pomoći, namenjene učenicima osnovnih škola iz Aranđelovca.
U aktivnostima je prednjačila Jasna Kralj. Ova izuzetna osoba i hiperaktivna članica društva S je ujedno i osoba čija knjigovodstvena firma iz Maribora vodi brigu za ispravno poslovanje društva. Uz pomoć svojih koleginica i aktivistkinja - članova društva: Suzane Majer, Urške Roter, Pie Cerkvenič i Barbare Varga, sakupile su više od dve tone garderobe, obuće, igračaka i školskog pribora za decu iz srpskog grada Aranđelovca.
U punom radnom zaletu i završnoj pripremnoj fazi su i aktivnosti društva oko uručivanja donacije Osnovnoj školi »Sveti Sava« iz Aranđelovca. Izuzetno vredni darovi će biti uručeni u sredu 16. marta. Tim povodom je u Srbiju – Aranđelovac, već otputovao sekretar društva Zoran Bogdanović, koji će zajedno sa predstavnicima škole – direktorom Zoranom Radovanovićem, dočekati delegaciju našeg društva i prihvatiti humanitarnu pomoć, koju su članovi društva prikupili u Štajerskoj pokrajini.
Sastavni deo donatorstva su, između ostalog, izuzetno kvalitetni pehari čija vrednost premašuje iznos od 1.200 evra, a poklonila ih je potpredsednica Metka Zoya Obrul. Značajan i nemerljiv doprinos ovoj akciji su nesebično dale i vlasnice građevinske firme iz Rogatca – Vlasta Marš i Duša Janžek, koje su besplatno ustupile kombi za prevoz i transpot robe do Aranđelovca.
I to nije sve. To je samo delić planiranih akcija koje će ove godine Srpsko slovenačko kulturno humanitarno društvo Sretenje iz Slovenskih Konjica realizovati uz pomoć svojih članova i donatora.
HILANDARU TREBA POMOĆ
Ožiljci na manastiru Hilandar, koje je urezao požar koji je buknuo u noći između 3. i 4. marta 2004. godine još uvek su vidljivi. Na saniranju štete od vatre učinjeno je mnogo, radilo se vredno i predano, a dosta posla je ostalo da se uradi. Kriza koja pogađa čitav svet pogodiće i obnovu svetogorske srpske svetinje, pa će kompletna obnova, sada je izvesno, kasniti nekoliko godina. Teški i zahtevni radovi tekli su po planu, međutim, zbog nedostatka novca, predviđeni rok za sanaciju posledica vatrene stihije pomeren je za tri godine. Naime, planirano je da kompletni poslovi, koji se odnose na sanaciju od požara, budu završeni 2014. godine, ali to više nije moguće. Na prvom mestu jer nema dovoljno para, a i posla ima više nego što je prvobitno zacrtano. Hilandaru treba pomoć! U to se uverio i Nebojša Bradić, ministar kulture Republike Srbije, koji je nedavno sa saradnicima posetio srpsku carsku lavru.
Bradić, sa specijalnim savetnicima Goranom Markovićem i Zoranom Hamovićem nedavno je posetio Svetu srpsku carsku larvu kako bi se uverio u kakvom je stanju manastir i koje aktivnosti predstoje u njegovoj obnovi. Ministarstvo kulture je u toku ove godine izdvojilo 50 miliona dinara za rekonstrukciju i obnovu manastira, a u skladu sa potrebama i mogućnostima obezbediće dodatne načine finansiranja, da bi se potpuno rekonstruisao manastir. Po povratku iz Hilandara Nebojša Bradić je za “Reviju 92” rekao:
- Delegacija Ministarstva kulture je iskazala dobru volju u prethodnom periodu i spremnost da kroz donaciju za obnovu manastira Hilandar radi na poboljšanju uslova života bratstva i zaštiti kulturnog nasleđa manastira. Imali smo priliku da zajedno sa stručnjacima i bratstvom vidimo šta se radi. Zadovoljni smo rezultatima obnove. Manastir Hilandar je svojim tužnim slikama pre nekoliko godina poslao jedno veliko upozorenje svima onima koji se bave zaštitom kulturne baštine bilo u Srbiji, bilo u Evropi i u tom smislu je odluka Vlade Republike Srbije da pomogne obnovu i da formira Odbor za obnovu manastira bila jedan od važnih koraka. Manastir više nije ruševina. Radi se, pored ostalog, na obnovi Velikog konaka i mi verujemo da će u narednih dve godine biti zaključeni osnovni poslovi. Time ne mislimo da će briga o manastiru u Ministarstvu kulture prestati, jer kulturno blago koje se tamo čuva je od izuzetnog značaja i treba da bude izučavano, zaštićeno i predstavljeno. Razgovarajući sa bratstvom manastira predložili smo da sledeće godine u okviru izložbe koja će biti priređena u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, a prilikom predstavljanja rezultata obnove manastira, da se izlože i artefakti koje čuva riznica. Na taj način će građani Srbije i kulturni poslanici imati priliku da se uvere u ono što je Hilandar bio, što je danas i što će biti za srpsku kulturu i ubuduće.
Ministar Bradić kaže da je Hilandar posetio prvenstveno kao čovek koji je zadužen za kulturno nasleđe i koji u tom smislu zna kako i kada ono može da bude ugroženo.
- Bio sam veoma ohrabren onim što se tamo uradilo zato što to garantuje da će u narednom periodu i život manastira i njegov značaj za sve koji su zainteresovani da ga posete biti podignut na viši nivo. Manastirska tišina koja uobičajeno krasi takva mesta sada je bila narušena brojnim mašinama i radnicima koji su radili na obnovi. Posebno je osećanje kada dođete uveče kada se ta tišina mediteranski spusti na kamene utvrde manastira i kada možete da uživate u nekim posebnim trenucima. Da bi se to vratilo Hilandaru moramo svi da pomognemo.
U Zadužbini svetog manastira Hilandar u Beogradu sve je podređeno tome da Sveta Gora ponovo dobije lice koje svetli vekovima. Ulažu sve moguće napore da centar srpske duhovnosti što bezbolnije izleči rane od požara.
- Prvih meseci posle požara izgledalo je da saniranje ide jako sporo – priča nam Stefan Milenković, rukovodilac za odnose sa javnošću Zadužbine. - Trebalo je vremena da se radovi organizuju, da se utvrde nadležnosti, a i samo čišćenje ruševina bilo je veoma zahtevno u smislu da se prvo odvoje i sačuvaju manastirske vrednosti. Počelo se sa rekonstrukcijom jednog konaka, Senare, koji je izvan manastirskih zidova, a nije izgoreo u požaru, već je bio veoma zapušten. Napravljen je novi kompleks za smeštanje poklonika a i dela bratstva.
Bilo je više tumačenja, pa i nagađanja, kako je uopšte izbio požar. Milenković nam kaže da istraga nikada nije detaljno vođena, niti je decidno preciziran uzrok požara. Desilo se, zapravo, da se u severozapadnom delu manastira, u konaku koji se zove Igumenarija, gde boravi iguman zapalio dimnjak, koji verovatno nije bio ni očišćen. Pored toga ta strana manastira, kako je utvrđeno, ne leži na steni, pa se zemlja sleže i zidovi pucaju. Vatra se, najverovatnije, probila kroz pukotine dimnjaka, tinjala je dugo ali to niko nije primetio i onda je zahvatila drvenu krovnu konstrukciju. Takvi požari dešavali su se i ranije na Svetoj Gori. Prvi veliki požar izbio je 1722. a drugi 1896. godine. Nikada nije zabeleženo šta je bio uzrok tim požarima, ali se dugo radilo na obnovi, ali su generacije monaha uspele, bez današnjih blagodeti građevinarstva, uspele da poprave manastir - tvrđavu. I grčki manastir Vatoped, najveći i najbogatiji među svetogorskim, u kome je izbio požar obnavlja se više od 50 godina. Obnova Hilndara za sve svetogorske pojmove je veoma brza, ali bez dodatnih sredstava neće moći da se završi u roku.
Više od 40 monaha danas živi u Hilandaru. Uglavnom su iz Srbije, jedan je Gruzin i dok u luci Nemac koji se zamonašio i perfektno govori srpski. Monasi najveći deo vremena provode u molitvi i u svemu vide neku opomenu i zahvalni su Bogu što je od požara sačuvana crkva sa čudotvornom ikonom Trojeručicom, biblioteka sa knjigama neprocenjive vrednosti i druge vredne relikvije. Uvećalo se u međuvremenu bratstvo, i sve nevolje koje su ih snašle samo su ih dodatno ujedinile, a požar kao da ih je zbližio i uputio jedne na druge.
- U obnavljanju manastira poštuju se principi – nastavlja Milenković.- Prvi i osnovni je očuvanje svetosti mesta. To znači da ne sme da se poremeti način života koji tamo vlada vekovima. Zatim moraju da se postave tradicionalni materijali poput starog kestena, hrastovine... U manastiru se trenutno radi na Velikom Konaku koji je građen između 1816. i 1821. godine. Njegova površina je 2.700 metara kvadratnih, a cela izgorela površina je nešto više od 5.000 metara kvadratnih. U Konaku su najveći smeštajni kapaciteti. Manastir će po okončanju radova dobiti monumentalnu gostoprimnicu, prostorije za upravu manastira, dva sprata sa kelijama za smeštaj gostiju i bratstva i deo sa radionicama. Kad se to završi, sve ostalo može da ide laganijim tempom. Najveća šteta, inače, nastala je na Belom konaku, jer je potpuno srušen a u njemu su bile najstarije monaške kelije, napravljene u 16. veku.
Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine svetog manastira Hilandar nedavno se vratio u Beograd iz Hilandara gde je svojski radio više od meseca.
- Zadužbina monaha svetog Simeona i svetog Save vekovima je poštovana i štićena – objašnjava Ranđić.- Čuvali su je, čak, i Turci. U vreme njihove vladavine čuvani su svetogorski manastiri od divljanja i pljačkanja. Sačuvano je kulturno blago našeg naroda. Čuvamo mi našu svetinju, međutim, mnogo sredstva i rada je potrebno da se manastir obnovi. Probleme nije donela samo vatra,. Potonja obnova Hilandara je najzamašniji poduhvat od vremena kralja Milutina. Devedesetih je rađena jedna obnova, međutim, ti rezultati poništeni su požarom. Vatrena stihija mnogo je odnela. Vlada Republike Srbije uložila je pet i po miliona evra, Grčka oko milion. Sa svim donacijama utrošeno je oko 7,5 miliona evra. Planirali smo da će se radovi završiti do 2014. godine, međutim, trajaće mnogo duže zbog recesije i manjka sredstava. Najmanje tri godine radovi će biti duži, ali i to je bolje, ako se sve uradi valjana, da nam Hilandar potraje barem još 1.000 godina.
DONATORI
Potrebno 25 miliona evra Glavni donator obnove Hilandara je Republika Srbija. Vojislav Koštunica je stupio na mesto premijera u noći kad je goreo Hilandar.
- Odlučio je tada da Srbija izdvaja oko milion evra godišnje za pomoć Hilandaru – priča Ranđić. - Tako je bilo do prošle godine. U 2009. godini odobreno je 110 miliona dinara Manastiru, ali je rebalansom budžeta suma smanjena na 50 miliona. Razumljivo, kriza se oseća svuda. Srpska pravoslavna crkva je u prve dve godine sakupila oko milion evra. Pored Grčke bilo je mnoštvo malih i većih donacija pojedinaca i preduzeća. Grupe ljude koje posećuju Hilandar redovno ostavljaju priloge. I naša dijaspora je uključena u pomoć, ali neorganizovano.
Čeka nas težak period. Veliki projekti su započeti, mnogo je ljudi zaposleno, a novaca nema dovoljno. Planiramo da u oktobru pokrenemo širu kampanju za pomoć obnovi Hilandara. Krenućemo u oragnizovaniji rad na prikupljanju sredstava i u kontaktu sa dijasporom, prijateljima i ljudima koji žele i mogu da pomognu. Sve mora da se radi pažljivo, da se niko ne bi razočarao. Potrebno je 25 miliona ukupno da se sve završi. Ne samo obnova, nego mora da se izgradi infrastruktura koja je skuplja od samog zidanja. Pored vinograda koji je trenutno glavni motor ekonomije manastira i godišnje donese oko 800.000 evra godišnje, Hilandar ne može da se izdržava sam.
VINOGRAD
Ograda zbog šakala Manastir Hilandar na poluostrvu Atos poseduje 10.000 hektara šume, novi vinograd sa 15 hektara i stari tri i po, zatim u metohu Kakovo 1.500 hektara šume i više od 2.000 stabala maslina. Hilandar je iz Francuske uvezao 10.000 čokota koji su zasađeni na manastirskom metohu. Prvobitno je planirano da se vinograd ne ograđuje, ali je, očigledno, neophodno da se podigne ograda, jer su prve plodove iz ovog još neformiranog vinograda pojeli šakali, koji su se namnožili na Svetoj Gori.
NEIMARI
Svi iz Srbije Sabor Hilandara sa igumanom, predsednikom i najuglednijim monasima doneo je odluku da sami angažuju stručnjake i radnike. Tako je formirana Hilandarska neimarska služba, koju predvodi glavni arhitekta Mirko Kovačević, tu je inženjer Stevica Tripković, njegov zamenik, Nenad Šekularac rukovodilac izvođenja radova... Zadužbina svetog manastira Hilandar konkursom je angažovala radnike iz Srbije. Svi radnici imaju redovne plate, a trenutno je više od 60 zaposlenih ljudi iz Srbije. Dozvolu za izvođenje radova dobili su od Kedaka, Centra za očuvanje svetogorskog nasleđa, sa sedištem u Solunu. POMOĆ
Račun za priloge iz zemlje za obnovu Hilandara:
Dinarski tekući račun: 250 – 2615061 – 83
(EFG Eurobank, Beograd)
Dinarski tekući račun: 160 – 55566 – 24
(Banka Intesa, Beograd)
Primalac:
Zadužbina svetog manastira Hilandara
Svrha:
Prilog za obnovu manastira Hilandara Napomena: Fizička lica uplaćuju opštom uplatnicom u bilo kojoj banci ili pošti. Drugi podaci osim broja računa, uplatioca, svrhe uplate i primaoca nisu potrebni. U slučaju da službenici traže poziv na broj navedite datum uplate bez razmaka i tački (npr. 10. mart 2004. navesti kao 10032004)
DONACIJA MEDICINSKE OPREME UNIVERZITETSKOJ DEČIJOJ KLINICI U BEOGRADU
Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu, kompanija Eki Transfers, agent Western Uniona za Srbiju i Crnu Goru donirala je medicinsku opremu koju čine EKG aparat i tri monitora. Donaciju u ime Eki Transfersa načelniku hirurgije dr. Goluboviću uručila je generalna direktorka Eki Transfersa Mirjana Zečević. Elektrokardiografija (EKG) je jedna od najvažnijih dijagnostičkih metoda koja se koristi u svim oblastima medicine. Univerzitetska dečja klinika ima veliki broj pacijenata koji zahtevaju EKG pregled i obzirom na veliki broj kardioloških pregleda u ambulanti (samo u 2009. godini urađeno je 5,147 nalaza), značaj doniranog EKG aparata za kliniku je veliki.
Jedan od monitora biće postavljen u operacioni blok u kome će omogućiti da hirurzi, još jednom, pregledaju sav dijagnostički materijal. Drugi monitor namenjen je kardiološkom ultrazvučnom kabinetu kome će doneti veliko poboljšanje u kvalitetu slike prilikom pregleda. Treći monitor, najveće dijagonale, omogući će visoko kvalitetan prikaz slike, pa će veliki broj posmatrača moći da prati operativne zahvate vrhunskih domaćih i stranih stručnjaka, i time doprinesu odabiru najoptimalnije metode u daljem lečenju.Još jedna u nizu donacija kompanija Western Union i Eki Transfers doprineće unapređenju zdravstvenih uslova za kvalitetnije lečenje dece u Srbiji. O Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu: Univerzitetska dečja klinika u Beogradu je najstarija dečja bolnica na Balkanu i jedna je od najstručnijih modernih institucija za lečenje dece u regionu. Osnovana je 1924. godine, obuhvata sve grane pedijatrije i dečje hirurgije. Bolnica hospitalizuje ne samo decu iz Srbije, već i decu iz svih bivših jugoslovenskih republika i zemalja iz okruženja. Bolnica poseduje 355 kreveta, 7 operacionih sala, jedinice moderne intenzivne nege, dijagnostički centar, laboratorije, centar za hemodijalizu, 31 organizacionu jedinicu koja pokriva sva područja pedijatrije. Tokom 2009. godine, pregledano je 165, 000 pacijenata, urađeno je 795, 229 laboartorjskih analiza. Ukupno 14, 183 pacijenta su hospitalizovana, prosečna iskorišćenost bolničkih kreveta je iznosila 88, 47%. O Eki Transfersu: Eki Transfers je agent Western Uniona, vodeće svetske kompanije za transfer novca. Western Union i Eki Transfers kroz mrežu od preko 1700 lokacija banaka u Srbiji pružaju uslugu brzog, pouzdanog i jednostavnog načina prijema novca iz inostranstva.
MOLBA ZA DONACIJU
Na levoj obali Dunava, preko puta sela Ram, na početku Đerdapske ili Banatske klisure, kako je tamošnji Srbi zovu, nalazi se najstariji manastir Srpske pravoslavne crkve na teritoriji Rumunije - Bazjaš koji ima veliku istorijsku, kulturnu i duhovnu važnost. Ispod manastira protiče reka Nera, a iznad se pružaju najniža brda u okviru planina u rumunskom delu Banata.
Nastao na etničkom prostoru srpskog naroda, a na teritoriji Ugarske kraljevine, Manastir Vaznesenja Gospodnjeg Bazjaš datira iz 13. veka, a podizan je od 1225. do 1229. godine, sa blagoslovom Svetog Save, prvog arhieposkopa srpske crkve, na mestu gde je izmirio svoga brata, Stefana Prvovenčanog, sa ugarskim kraljem, Andrašem Drugim, i tako sačuvao Srbiju od rata.
Tražeći način kako da izbegne rat, oko 1225. godine, kralj Stefan je odlučio da zamoli svog brata, u to vreme arhiepiskopa Savu, da pođe u mirovnu misiju i da božjim blagoslovom pokuša da postigne mir između dve države. Kad je Sava došao na obalu Dunava, duvala je jaka košava, iako je bilo leto, no on je ipak odlučio da uzme čamac i da sam pređe Dunav uprkos nevremenu. Reku je prebrodio, kao u orahovoj ljusci, a kada su o tome javili ugarskom kralju, kažu da je on iznenađeno rekao ''Da je sam Gospod sa tim srpskim kaluđerom". ''I, ako je on tako hrabar, kako li je tek srpska vojska junačka". Kada se vreme smirilo, reku su prešli i ostali monasi iz pratnje koji su bili sa njim. I, kako piše u Žitiju Svetog Save, Sveti Sava je, kad se vreme smirilo i ponovo otoplilo, poslao monaha da od ugarskog kralja zatraži malo leda da se osveži od velike vrućine, na šta mu je ovaj odgovorio da leda nema, jer se otopio, pa ne može izaći u susret slugi božjem. Kad je to čuo, Sveti Sava je izašao pred svoj logor i kleknuo, moleći Gospoda da iz svoje nepresušne riznice podari malo leda. Tada se naoblačilo i pao je obilat grad. Sveti Sava je led zahvatio i u srebrnoj činiji poslao ugarskom vladaru uz poruku: „Pošto ti nemaše meni dati, to ja izmolih od tvorca neba i zemlje te mi on dade iz svoje nepresušne riznice kao dar svojoj deci". To je tako snažno delovalo na ugarskog vladara da je pozvao Svetog Savu kao gosta, pa je mir sklopljen. Čak je, po nekim zapisima, Sveti Sava uspeo da prevede ugarskog vladara u pravoslavlje i da ga krsti. Tu je, u znak zahvalnosti Gospodu, Sveti Sava podigao manastir i posvetio ga Vaznesenju Gospodnjem. Ime Bazjaš je, prema predanju, nastalo od toga što je jakom vetru koji je duvao, dok je čamcem plovio Dunavom, povikao: ''Baš zijaš!" - ''Baš duvaš..".
Naročiti duhovni procvat doživeo je manastir Bazjaš dolaskom u njega monaha Sinaita u XIV veku o čemu svedoči manastirski sabor svake godine o prazniku Preobraženja Gospodnjeg.
Krajem XV i početkom XVI veka ovaj manastir je, kao i mnogi drugi srpski manastiri u Ugarskoj, osetio staranje Svetog vladike Maksima i njegovog brata Svetog despota Jovana Brankovića. Teško vreme turskog ropstva ostavilo je krvavog traga i na telu ovog manastira, kao i na narodu ovog kraja koji se zajedno sa svojim vladikom, Svetim mučenikom Teodorom Vršačkim, među prvima u Evropi, 1594. godine, podigao na ustanak protiv turske tiranije.1718. godine ovim područjem su zavladali Habzburgovci. Kada je osnovana Vojna krajina manastir, budući blizu južne granice carstva na Dunavu, našao se na njenom području.
Poslednji put je razaran 1738. godine, kada su Turci poslednji put prešli Dunav. Odlaskom Turaka iz ovih krajeva manastir se obreo u okviru Karlovačke mitropolije i patrijaršije u Austriji, odnosno Austrougarskoj. Godine 1772. manastir Bazjaš je postao metoh obližnjeg manastira Zlatica. Posle Prvog svetskog rata Bazjaš se našao odmah do granice sa novoosnovanom Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca.
Manstir Bazjaš je vazdušnom linijom udaljen desetak kilometara od Bele Crkve, dok se do Velikog Gradišta može doći skelom, preko Banatske Palanke za selo Ram.
Teritorijalno i upravno Bazjaš danas pripada opštini Sokolovac (zvanični naziv ovog mesta jeste Sokol). Istorija ovog naselja neposredno je vezana za istoriju Bazjaškog manastira. Dovoljno je poznato da je u početku bio podignut manastir, a tek docnije naselje, naseljavanjem ljudi da bi radili manastirsku zemlju jer je u prvoj fazi ovo naselje bilo samo prnjavor manastira.
Osnivanjem, manastir je primio u vlasništvo zemljište i ljude da tu zemlju obrađuju. U zamenu, oni su uživali izvesne povlastice: plac za podizanje kuće sa okućnicom, pravo na korišćenje pašnjaka za ispašu svoje stoke, mesto za seču drva za ogrev u manastirskoj šumi, neplaćanje poreza za izvesno vreme i druge. Zauzvrat, prnjavorci su se obavezali da obrađuju manastirsku zemlju i da manastiru redovno plaćaju desetak na zemlju koju su koristili, da odrade određen broj dana u vidu kuluka. Da ne bi dolazilo do nesporazuma i raznih prigovora i tužbi, prnjavorci su sa manastirskom upravom sklapali pismene ugovore u kojima su tačko opisane obaveze obeju strana iz pismenog ugovora. Primer jednog takvog ugovora (kontrakta) je ugovor sa manastirom Zlaticom. Ugovor je sklopljen 1850. godine. U kontraktu se daju imena prnjavoraca: Mihajlo Nikolić, Dumitru Marin, Kosta Marekić, Stepan David, Maksim Žujan, Jova Dolovan, Aleksa Disaka, Ignjatije Žujan, Pavel Božin, Nikodim Nikola, Serafim Nikola, Sima Vladu, Lazar Žujan, Georg Andrej, Josif Krmačak, Georgije Petrović, Ilija Bolda.
Iako je poslednji monah ovog manastira skončao svoje zemnoje žitije još 1955. godine, staranje našeg naroda i Srpske pravoslavne crkve o svojoj svetinji ne prestaje. Očekujući svoje nove žitelje, manastir Bazjaš je i dalje izvor duhovnosti i žiža oko koje se verni narod okuplja. Nalazeći se na živopisnoj rumunskoj strani Dunava sa pogledom na maticu Srbiju, manastir Bazjaš priziva sebi sve bogotražitelje, a posebno one koji bi u ovom mirnom pristaništu života da služe Bogu i rodu. Na ovoj velikoj svetinji srpskoga roda u kojoj je mnogo srpskog monaštva živelo i proslavljalo Gospoda za spas srpskoga roda, mnogo puta se radilo na obnovi i očuvanju dostojanstva naše zemlje.
Pošto je to put kojim su mnoge vojske prolazile, od hunskih, vizantijskih, turskih, sve do nemačkih, crkva je rušena, paljena i obnavljana. Smatra se da su zid porte i prednji deo crkve sa apsidom originalni i da je poslednja velika obnova manastirske crkve urađena u vreme kada je tom teritorijom vladala Ugarska 1860. Tada je dodat zvonik na ulazu u hram. U vreme te obnove urađen je i nov ikonostas, za čiju je izradu veći deo novca priložio knez Mihailo sa kneginjom Julijom. Ikonostas, u baroknom stilu, sada je u lošem stanju pa se traži donator koji će obezbediti novac za novi. U hramu postoji nekoliko sačuvanih ikona iz 18. i 19. veka, reljefi i drugi ukrasi, dok fresaka nema.
Danas ovim manastirom upravlja iguman Maksim (Petrović) koji je pre par godina počeo sa restauracijom crkve i obnovom objekta konaka za život monaštva. Ukoliko i vi želite da finansijski doprinesete obnovi ove svete obitelji i tako postanete član porodice donatora, možete donirati sredstva ili uplatiti novčani iznos na račun manastira.
Adresa:
MĂNĂSTIREA ORTODOXĂ SÂRBĂ BAZIAŞ
327366 BAZIAŞ, JUD. CARAŞ SEVERIN ROMÂNIA
broj mob.tel. 062669362 nema rominga
Na ime obnove manastira Bazjaša otvoreni su namenski računi:
- U Privrednoj banci AD Pančevo: 305-128125032-64
- U BRD Groupe Societe Generale: NR. CONT 139,
Cod FISCAL 21916117
- U lejima: RO 25 BRDE 110 SV 13963011100
- U evrima: RO 27 BRDE 110 SV 15611001100
''Upravi Srpskog pravoslavnog manastira Bazijaš u Bazijašu'
Slična je i izjava čelnih ljudi iz „Branka Radičevića : Borislava Kapetanovića predsednika Zajednice srpskih klubova u Beču, inače i koreooeografa u ovom kulturno umetničkom društvu, predsednika Miroslava Zaharića, potpredsednika i Milana Basarića.Rekli su, da su počastvovani pozivom i prilikom, da i njihovo društvo može da pomogne deci iz SOS Dečijeg sela. Ovakvi koncerti, bi trebalo da postanu redovna praksa, istali su, podsećajući da su i oni organizovali veliki koncert za Dečiji dom u Banjaluci.
Domaćin i „glavni krivac“ za ovaj veličanstveni koncert, predsednik „Kragujevačkog“, Nebojša Kračunović, više nego srećan, zahvalio se svim gostujućim klubovima, koji su podražali ideju koju su on i njegovo rukovodstvo sproveli u delo za par meseci. Prema rečima predsednika KUD-a Kragujevački oktobar uprava društva se odlučila da organizuje humantarni koncert za SOS Dečje selo u Kraljevu na osnovu saradnje sa KUD-om "Abrašević" iz Vrnjačke Banje. Naime, više članova KUD-a "Abrašević" je pri organizaciji SOS Dečje selo i oni su ukazali na teško stanje ove ustanove za decu u Kraljevu.
„Mi smo se upoznali, kaže direktor SOS Dečijeg sela Vesna Mraković Jokanović, prilikom našeg prputovanja da Folkorijadu u Nemačkoj. Tada nam je domaćin bio KUD“ Mokranjac“ i gospodina Kračunovića sam tamo upoznala. Ono što su oni, i drugi klubovi učinili, za 87 dece koje žive u SOS Dečijem selu, je prelepo. Hvala im, jer su deci koja
žive u 14 kuća sa majkama hraniteljicama, olakšati život, jer republika donira samo trećinu potrebnih sredstava, a ostalo je iz donacija dobrih ljudi, među kojima su svi prisutni večeras. Stručni tim, koji brine o deci, koja žive do sedmoro u jednoj kući, će još više elana dobiti za svoj humanitarni rad, -kazala je za „Vesti“ direktorka Mraković Jokanović.
Pomenimo i one koji su presrećni, jer su igrom i pesmom, mogli da pomognu drugoje deci, njih više 300 učesnika. Osmesi im nisu silazili sa lica, a kako reče Dragiša Milošević, legenda u folkoloru, igraju bolje nego ikada, prepuni su motiva. 
Ministar Bradić kaže da je Hilandar posetio prvenstveno kao čovek koji je zadužen za kulturno nasleđe i koji u tom smislu zna kako i kada ono može da bude ugroženo. 
DONATORI
''I, ako je on tako hrabar, kako li je tek srpska vojska junačka". Kada se vreme smirilo, reku su prešli i ostali monasi iz pratnje koji su bili sa njim. I, kako piše u Žitiju Svetog Save, Sveti Sava je, kad se vreme smirilo i ponovo otoplilo, poslao monaha da od ugarskog kralja zatraži malo leda da se osveži od velike vrućine, na šta mu je ovaj odgovorio da leda nema, jer se otopio, pa ne može izaći u susret slugi božjem. Kad je to čuo, Sveti Sava je izašao pred svoj logor i kleknuo, moleći Gospoda da iz svoje nepresušne riznice podari malo leda. Tada se naoblačilo i pao je obilat grad. Sveti Sava je led zahvatio i u srebrnoj činiji poslao ugarskom vladaru uz poruku: „Pošto ti nemaše meni dati, to ja izmolih od tvorca neba i zemlje te mi on dade iz svoje nepresušne riznice kao dar svojoj deci". To je tako snažno delovalo na ugarskog vladara da je pozvao Svetog Savu kao gosta, pa je mir sklopljen. Čak je, po nekim zapisima, Sveti Sava uspeo da prevede ugarskog vladara u pravoslavlje i da ga krsti. Tu je, u znak zahvalnosti Gospodu, Sveti Sava podigao manastir i posvetio ga Vaznesenju Gospodnjem. Ime Bazjaš je, prema predanju, nastalo od toga što je jakom vetru koji je duvao, dok je čamcem plovio Dunavom, povikao: ''Baš zijaš!" - ''Baš duvaš..".
Naročiti duhovni procvat doživeo je manastir Bazjaš dolaskom u njega monaha Sinaita u XIV veku o čemu svedoči manastirski sabor svake godine o prazniku Preobraženja Gospodnjeg.
Krajem XV i početkom XVI veka ovaj manastir je, kao i mnogi drugi srpski manastiri u Ugarskoj, osetio staranje Svetog vladike Maksima i njegovog brata Svetog despota Jovana Brankovića. Teško vreme turskog ropstva ostavilo je krvavog traga i na telu ovog manastira, kao i na narodu ovog kraja koji se zajedno sa svojim vladikom, Svetim mučenikom Teodorom Vršačkim, među prvima u Evropi, 1594. godine, podigao na ustanak protiv turske tiranije.
Da ne bi dolazilo do nesporazuma i raznih prigovora i tužbi, prnjavorci su sa manastirskom upravom sklapali pismene ugovore u kojima su tačko opisane obaveze obeju strana iz pismenog ugovora. Primer jednog takvog ugovora (kontrakta) je ugovor sa manastirom Zlaticom. Ugovor je sklopljen 1850. godine. U kontraktu se daju imena prnjavoraca: Mihajlo Nikolić, Dumitru Marin, Kosta Marekić, Stepan David, Maksim Žujan, Jova Dolovan, Aleksa Disaka, Ignjatije Žujan, Pavel Božin, Nikodim Nikola, Serafim Nikola, Sima Vladu, Lazar Žujan, Georg Andrej, Josif Krmačak, Georgije Petrović, Ilija Bolda.
Iako je poslednji monah ovog manastira skončao svoje zemnoje žitije još 1955. godine, staranje našeg naroda i Srpske pravoslavne crkve o svojoj svetinji ne prestaje. Očekujući svoje nove žitelje, manastir Bazjaš je i dalje izvor duhovnosti i žiža oko koje se verni narod okuplja. Nalazeći se na živopisnoj rumunskoj strani Dunava sa pogledom na maticu Srbiju, manastir Bazjaš priziva sebi sve bogotražitelje, a posebno one koji bi u ovom mirnom pristaništu života da služe Bogu i rodu. Na ovoj velikoj svetinji srpskoga roda u kojoj je mnogo srpskog monaštva živelo i proslavljalo Gospoda za spas srpskoga roda, mnogo puta se radilo na obnovi i očuvanju dostojanstva naše zemlje.
Pošto je to put kojim su mnoge vojske prolazile, od hunskih, vizantijskih, turskih, sve do nemačkih, crkva je rušena, paljena i obnavljana. Smatra se da su zid porte i prednji deo crkve sa apsidom originalni i da je poslednja velika obnova manastirske crkve urađena u vreme kada je tom teritorijom vladala Ugarska 1860. Tada je dodat zvonik na ulazu u hram. U vreme te obnove urađen je i nov ikonostas, za čiju je izradu veći deo novca priložio knez Mihailo sa kneginjom Julijom. Ikonostas, u baroknom stilu, sada je u lošem stanju pa se traži donator koji će obezbediti novac za novi. U hramu postoji nekoliko sačuvanih ikona iz 18. i 19. veka, reljefi i drugi ukrasi, dok fresaka nema. 
