Sreda26.07.2017

Back Vi ste ovde: Home MANIFESTACIJE, PRIREDBE I PROSLAVE U DIJASPORI SPOJI ORGANIZOVAO PREDAVANJE „UTISCI O MOM ŽIVOTU U SRBIJI“

SPOJI ORGANIZOVAO PREDAVANJE „UTISCI O MOM ŽIVOTU U SRBIJI“

15068359 10154779322707704 3924240825756973437 o
15110439 10154779328017704 5603648274734640577 o copy
15110439 10154779328017704 5603648274734640577 o copy
15195903 10154779322167704 4895939848366694128 o copy copy
15195859 10154779321077704 3010316981697598036 o copy copy
15194401 10154779322002704 1368555726358812380 o copy copy
15194337 10154779320597704 425480095584958353 o copy copy
15168745 10154779321862704 4838445924239310811 o copy copy
15168659 10154779321232704 640768786433262984 o copy copy
15168651 10154779321442704 459854997809123623 o copy copy
15156824 10154779321682704 1533133598831436582 o copy copy
15138417 10154779328092704 1319854090944728451 o copy copy
15123223 10154779320817704 2703875660213796523 o copy copy
15123038 10154779321037704 4994629647479795198 o copy copy
15122963 10154779321177704 5464833171789073850 o copy copy
15110485 10154779320837704 7128856853181070358 o copy copy
15110439 10154779328017704 5603648274734640577 o copy copy

U subotu, 19. novembra 2016. godine, Srpska pravoslavna omladina Inzbruk (SPOJI) organizovala je predavanje sa diskusijom na temu „Utisci o mom životu u Srbiji“ na nemačkom, koja je održana u čuvenom „Cafe Katzung“ u Starom gradu Inzbruka.

Kao predavači učestvovali su Martin Baumhauer iz Beča, Feliks Sovinski iz Nemačke, Janko Nikolić iz Beograda, Vladimir Vlajić iz Inzbruka, kao i prof. dr Volfgang Rorbah iz Beča, koji je između ostalog autor knjige „Na tragu Srba u Austriji“, a koji je na samom početku predavanja predstavljen kao gost iznenađenja.

Predavanje sa diskusijom je tako koncipirano da svako od učesnika prvo predstavi deo svojih iskustava iz Srbije, nakon čega je usledila diskusija sa pitanjima i odgovorima sa prisutnim gostima, a među njima su bili i mr Maks Unterrajner, poslanik Nacionalnog saveta austrijskog parlamenta, Đuja Tešanović, bivša poslanica Skupštine opštine grada Salcburga i članica Upravnog odbora Radničke komore Salcburga kao i počasna članica SPOJI, dr Andreas Majslinger, osnivač Austrijske službe u inostranstvu (Služba sećanja), Helmut Buhaher, član Skupštine opštine grada Inzbruka, Feliks Hafner iz Graca, koordinator Austrijske službe u inostranstvu za područje Jugoistočne Evrope i Izraela, Vesna Cekić, predstavnica Centra za migrante, kao i Idris Hasebela, prijatelj SPOJI-a iz Eritree, kojima je Filip Vlajić (23), novoizabrani predsednik SPOJI, uručio poklone kao mali znak pažnje i zahvalnosti naše organizacije.

- Filip Vlajić i mr Maks Unterrajner -

Predavanje je iz tog ugla bilo interesantno, zato što je svako od predavača imao različit pristup glavnoj tematici i svako je različito dugo vremena proveo u Srbiji. Među gostima u publici je takođe bio i Sigfrid Keršbaumer, bivši zamenik gradonačelnika Grisa na Breneru, kome je te večeri uručena počasna plaketa za zasluge oko naše omladine i austrijsko-srpskih odnosa, čime je postao novi počasni član organizacije SPOJI.

- Sigfrid Keršbaumer postao je novi počasni član SPOJI -

Na početku predavačke večeri svima se obratio otac Aleksandar Stolić, inzbruški paroh, koji se zahvalio na pozivu i organizaciji ovog predavanja sa diskusijom, ali se i izvinio jer nije mogao da ostane zbog brojnih obaveza koje trenutno ima oko inzbruške parohije.

- Otac Aleksandar Stolić na samom početku predavačke večeri -

Kao prvi predavač govorio je Martin Baumhauer, apsolvent master studija ekonomskih nauka u Beču i član Skupštine opštine Harmansdorf, koji je pola godine proveo u Srbiji kao gostujući student na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

- Filip Vlajić i Martin Baumhauer -

- Kao prvo hteo bih da kažem da sam život u Srbiji mnogo voleo! Po mom povratku u Austriju u mojoj zgradi u Beču, u prizemlju je otvorena nova prodavnica. Ispostavilo se da je to prodavnica srpskih rakija, tako da imam osećaj, da ako sada ne idem u Srbiju, Srbija na neki način dolazi ka meni. – Tim rečima je svoje izlaganje počeo Martin, koji je između ostalog objasnio kako je uopšte odlučio da pola godine provede u Srbiji. Rekao je da se seća da su on i roditelji dok je bio mali, pratili austrijski dnevnik na kojem je tada bilo reči o bombardovanju Srbije i da je tada njegova majka rekla da to ne sme da gleda, ali da kada detetu nešto zabranite, ono to pogotovo hoće da vidi. Zatim je kasnije kroz sport i druge situacije u Beču često dolazio u dodir sa ljudima iz bivše Jugoslavije. Beograd i Srbija su bili njegov prvi izbor za univerzitetski semestar u inostranstvu, iako mnogi danas ne shvataju tu njegovu odluku.

- Martin Baumhauer tokom svog izlaganja -

On je takođe primetio da porodica u Srbiji ima mnogo veći značaj nego u Austriji, kao i religija, ali da u odnosu na Austriju u Srbiji nema mnogo slobodnih radnih dana za verske praznike. Martin smatra da je žalosno što postoji veliki odliv mozgova u Srbiji, ali da je primetio da u Srbiji ljudi na studente gledaju kao na mlade nade za bolju budućnost i buduću intelektualnu elitu, što je u Austriji potpuno drugačije. Primetio je i da na primer Srbi u Beču imaju mnogo veći osećaj nacionalnog ponosa, što često može da pređe u ekstrem, ali da je po njemu to tako, jer kada Srbin iz Beča ode u svoju maticu, ljudi ga tamo nazivaju strancem i da on tako, van svoje zemlje želi da nadoknadi taj deo. Na samom kraju je naveo da je obožavao život u Srbiji i da ga je toliko zavoleo da i dan danas uvek kada mu se ukaže prilika voli da poseti Beograd i Srbiju i da na primer poseti košarkašku utakmicu Crvene Zvezde kao i prijatelje koje je upoznao.

- Filip Vlajić i Feliks Sovinski -

Zatim je Feliks Sovinski, iz Vajmara u Istočnoj Nemačkoj, student harmonike, koji je godinu dana proveo u Srbiji, pričao o svom iskustvu. On je prvi put sa Srbima imao dodirne tačke u Vajmaru, u gradiću u kojem je dugo godina živeo Gete, gde je imao mnogo srpskih kolega na fakultetu. Tako ga je jedan od prijatelja pozvao da sa njim pođe u Srbiju preko leta, ali kada su Feliksovi roditelji čuli nisu bili oduševljeni, jer su mislili da u Srbiji još traje rat. Kada je tada sa prijateljem prvi put na par nedelja otišao u Srbiju bio je oduševljen gostoprimstvom, naravno je znao da je rat pre mnogo godina prošao, ali je bio iznenađen da ga niko nije ni malo krivo pogledao kao Nemca, jer je očekivao da će ga ljudi čudno i negativno gledati jer je Nemačka bila umešana u bombardovanje Srbije.

Iako je imao u planu da na godinu dana kao gostujući student ode u Sloveniju, jer je učio slovenački, prijatelj Erik Vagner, koji je takođe bio u publici na predavanju, pitao ga je da li da zajedno odu u Srbiju kao gostujući studenti. Feliks je pristao, učili su srpski i hteli su prvenstveno da žive u Nišu, ali nije moglo jer nije tada postojao status gostujućeg studenta na Univerzitetu u Nišu. Tako su 2015. godine došli u Beograd, gde im je velika pomoć bio Feliksov prijatelj iz Vajmara, koji im je pomogao oko ugovora za stan i sličnih formalnosti. Na početku su imali nekoliko organizacionih poteškoća u vezi papirologije između fakulteta u Nemačkoj i u Srbiji, ali su nakon kraćeg vremena i to sredili, te je počela i nastava, pored koje su uporedo išli i na kurs srpskog jezika.

- Feliks Sovinski tokom svog izlaganja -

- Kada sam imao slobodnog vremena često sam putovao po Srbiji i regionu. Upoznao sam nove prijatelje u Kruševcu, gde sam bio za Vaskrs, kada sam mogao da prisustvujem vaskršnjem pravoslavnom obredu. Ne bih da preterujem, ali za mene iz ateističkog Istoka Nemačke, to je bila neka vrsta kulturnog šoka, ali mi je bilo drago da i to jednom vidim i tako se bolje upoznam sa drugom kulturom. Tu sam takođe video tu religioznu prisnost koja ne postoji za nas i imao sam sve u svemu vrlo lepo vreme u Srbiji na koje se vrlo rado sećam. – zaključio je na kraju svog dela Feliks.

- Vladimir Vlajić tokom svog izlaganja -

Kao sledeći govornik predstavio se Vladimir Vlajić iz Inzbruka, koji je rođen u Srbiji, ali je od svoje druge godine u Austriji, gde studira magistarske Međunarodne ekonomske nauke, Političke nauke i Ruski. On je najpre objasnio da je kroz česta putovanja u Srbiju za vreme školskog raspusta kao đak često putovao u Srbiju u svoju rodnu opštinu Petrovac na Mlavi i da zato i dalje ima jaku povezanost za zemljom svojih roditelja odnosno zemljom svog porekla i da je uvek razmišljao o tome kako bi bilo da se jednog dana vrati u Srbiju.

Kroz Međunarodne ekonomske nauke u Inzbruku otvorila mu se mogućnost da godinu dana provede u inostranstvu, jer je jedna godina vani obavezna, te je imao mogućnost da bira između Španije i Srbije. Pošto je očekivao da će u Španiji da usavrši španski jezik, imati verovatno ne tako zahtevne studije, česte odlaske na more i sunčanja, a sa druge strane iz Srbije bi mogao da ponese više prednosti za kasnije, jer bi perfekcionisao svoj maternji jezik, upoznao razlike kulture između ljudi u matici i onih u dijaspori. Kao austrijski Srbin, jer u Srbiji je upravo Austrija najveći investitor i najviše stranih preduzeća je iz Austrije, imao bi čak i kasnije mogućnost da se, ako se za to odluči, vrati u zemlju svog porekla. Pošto je hteo da vidi kako je živeti i na neki način raditi u Srbiji tokom dužeg perioda, jer je tokom odmora svuda lepo a pogotovo kod babe i dede, odlučio je da tako reći simulira jednu radnu godinu, iako bi to bio teži put nego da je otišao u Španiju.

To mu je i pošlo za rukom jer je pored gostujuće godine na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u Savezu jevrejskih opština Srbije i Jevrejskom istorijskom muzeju Beograd, kao prvi pripadnik Austrijske službe sećanja na Balkanu uspostavljao prvu poziciju te ustanove na ovom podneblju, kako bi otvorio mogućnost budućim generacijama u Austriji, da umesto obaveznog austrijskog vojnog ili civilnog roka, mogu na 12 meseci da dođu u Srbiju i kao Austrijanci se suoče sa Holokaustom i bliže upoznaju sa jevrejskom i naravno srpskom kulturom.

- Janko Nikolić, Vladimir Vlajić, prof. dr Volfgang Rorbah, Martin Baumhauer i Feliks Sovinski -

Vladimir je tokom svog izlaganja izneo mnoge razlike na fakultetima u Beogradu i Inzbruku, pojedine stvari se i poklapaju, ali je većina potpuna suprotnost. No, ništa nije crno-belo tako da ima pozitivnih i negativnih stvari u oba slučaja. Primetio je da bi na fakultetima i generalno u Srbiji bilo vrlo lako moguće da se mnoge stvari promene na bolje ali da jednostavno fali pokretačke volje kod ljudi koje su na ključnim pozicijama. Pričao je o svom stečenom iskustvu kroz rad u Jevrejskom istorijskom muzeju Beograd, kao i o oproštajnom prijemu koji je za njega upriličila Austrijska ambasada u Beogradu, što je bio prvi oproštajni prijem za jednog pripadnika službe sećanja u jednoj austrijskoj ambasadi uopšte.

- Mislim da je moguće živeti u većim gradovima poput Beograda ili Novog Sada. Naravno potrebno je mnogo više truda i vremena da bi se postigao sličan uspeh kao u Austriji, ali je moguće ukoliko neko sto posto prati svoj cilj i to zaista želi. Bilo je to jedno neprocenjivo iskustvo i jedna od najboljih odluka u mom životu i svakom bih preporučio da bar na par nedelja poseti Srbiju ili da pola godine ili godinu privremeno tamo proba da živi, pa posle vidi gde će ga put odvesti. Iz daleka je zaista teško doneti zaključke, mora se ipak proživeti sve to. – zaključio je na samom kraju svog dela.

Pretposlednji predavač večeri bio je Janko Nikolić iz Beograda. On je prvu polovinu svog života proveo u Srbiji odnosno na Balkanu, a drugu polovinu u Melburnu u Australiji, gde je završio srednju školu i fakultet. Državljanin je Srbije i Australije i od avgusta 2015. godine ponovo živi u Srbiji i radi kao advokat. Janko je pričao kako je to bilo kada je odlučio da se vrati u Srbiju i da je većina njegovih poslovnih kolega pitala šta mu se desilo. Pričao je o identitetskoj pripadnosti i objasnio je da je Srbija oduvek predstavljala Zapad Istoku i Istok Zapadu, da su po njemu Srbi sličniji Austrijancima ili Nemcima nego Amerikancima ili Australijancima i da je iz tog ugla teško upoređivati identitetski deo kontinentalne Evrope sa zemljama novog sveta, kao i da smatra da je kroz mešanje među evropskim kulturama saradnja među evropskim narodima nešto prirodno.

- Filip Vlajić i Janko Nikolić -

Kada je sa 16 godina došao u Australiju imao je u podsvesti privrženost prema evropskoj i srpskoj kulturi i pokušao je da savlada i prihvati novu situaciju u novoj zemlji, ali se uvek nadao da će jednog dana ipak moći da se vrati u Srbiju. Smatra da je Srbija posle ratova i nestabilne situacije na dobrom putu i da pored odliva mozgova postoji i pokret u suprotnom pravcu. Beograd je po njemu posebna priča, jer u njemu dolazi do spoja različitih kultura i subkultura, blizu je mnogim drugim zemljama što je bitno za razmenu ideja i poslovni život, a citirao je i Momu Kapora, koji je jednom rekao da Beograd predstavlja neku vrstu niskobudžetnog Njujorka Jugoistočne Evrope.

Objasnio je da se tokom prvih par meseci po povratku u Beograd osećao kao turista, ali da je nakon tog prvog perioda, koji je na neki način predstavljao „medeni mesec“, glavni motiv povratka ostao, što znači da je dobro i u redu. Kroz posao se uđe u rutinu, ali kasnije kao i svemu u životu i u neke probleme, susrete sa različitim ljudima i mišljenjima, što po Janku ne pravi razliku da li se živi u jednoj ili drugoj zemlji. Naravno da se ne mogu upoređivati Austrija i Srbija u ekonomskom smislu ili po životnom standardu, ali se u poslednjih godina pogotovo kroz međunarodne kompanije u Srbiji za mlade ljude otvaraju nove šanse i perspektive, tako da on smatra da ne treba posmatrati stvari kao da je sve crno ali ne treba ni previše romantizovati, već biti realista i iskoristiti šanse ukoliko se stvore.

- Sticajem pozitivnih okolnosti dobio sam šansu da radim u jednoj korporativnoj advokatskoj kancelariji u Beogradu, koja je pomogla mnogim međunarodnim, pre svega austrijskim i nemačkim preduzećima da osnuju svoje srpske podružnice. Preporučio bih svakom da bar pokuša da se vrati i radi u Srbiji, ukoliko mu se ukaže prilika za to. Znam da to nije uvek moguće, a oni koji ne mogu da se vrate, trebalo bi da se trude da u zemljama u kojima žive budu uzorni i dobri građani. – rekao je između ostalog Janko, koji se vratio iz Australije u Srbiju.

Kao poslednji predavač večeri i gost iznenađenja govorio je prof. dr Volfgang Rorbah iz Beča, član Evropske akademije nauka i umetnosti, potpredsednik Austrijsko Srpskog društva i između ostalog počasni član SPOJI-a. Prof. Rorbah je svoje izlaganje počeo o svojim iskustvima u Srbiji tokom 60-ih godina kada je poluprofesionalno igrao košarku u Srbiji (bio je i reprezentativac Austrije). Upoređivao je situaciju sa Austrijom, ali se iz tog vremena seća da je u Srbiji bilo trenera koji su budili želju kod igrača da igraju košarku, fudbal ili neki drugi sport, a ne da im stave tegove na noge kako bi trčali uz brdo dok im popucaju zglobovi, tako da se tu mnogo može naučiti, jer su Srbi oduvek imali jake ekipne sportove, ali i boksere.

- prof. dr Volfgang Rorbah je kao i uvek oduševio sve prisutne -

Seća se da je kao mladić imao u planu da se ženi krajem tridesetih, ali je u Nišu upoznao svoju ženu sa kojom se oženio u svojoj 22. godini. U ovom slučaju je takođe uporedio situaciju, jer je mnogo njegovih drugova tada takođe imalo srpske žene. Njegov otac je inače Austrijanac, majka Srpkinja, a u Beču je već tada bilo oko 45.000 mešovitih brakova. Uočio je da je već tada u srpskim porodicama bilo po bar dvoje dece, dok je svaka druga austrijska porodica imala samo jednog psa, što bi bilo objašnjenje za stanje nataliteta iz tog perioda. Prof. Rorbah je kao pozitivne tačke takođe naveo odnos prema starijim osobama, ali i ljubav prema deci, koja je u srpskim porodicama veoma jaka i da je to za svaki primer na koji bi mogli da se ugledaju Austrijanci, koji su po njemu preuzeli previše materijalnih vrednosti, a premalo ličnih i porodičnih.

Ispričao je svima da je od 2003. po želji njegove tada preminule majke, koja je bila najstarija Srpkinja u Beču, počeo više da se bavi svojom drugom domovinom, te je redovno posećivao Srbiju i region, kao profesor ali i privatno. Seća se da je tokom i posle devedesetih bilo mnogo siromaštva, ali bez obzira na to seća se velikog gostoprimstva, a studenti su uvek bili veoma aktivni i željni znanja. Takođe, pričao je i o korupciji, etici u poslu, ali i o tome da nije nigde u Evropi video više predsednika nego u Srbiji, jer se svakodnevno osnivaju udruženja sa svakojakim predsednicima.

- Ukoliko poznajete nekog Srbina, pohvalite njegove kvalitete. Ovde, se svakako previše žalimo na svakojake stvari i pokušavamo da obeshrabrimo drugoga umesto da ga motivišemo. Trebali bi da se naviknemo da u Austriji više hvalimo ljude umesto da ih kritikujemo, a ukoliko Srbina pohvalite, od deset ideja, bar jednu istaknete i pohvalite, dobićete zaista prijatelja i partnere u raznim oblastima, ali mora biti zaista iskreno. – zaključio je prof. dr Rorbah svoje izlaganje.

- dr Andreas Majslinger tokom diskusije -

Zatim je usledila vrlo interesantna diskusija u kojoj su postavljena razna pitanja, dok su predavači kroz svoje odgovore izneli i neke anekdote iz svog života u Srbiji. Za sam kraj diskusije i celokupne večeri javio se Erik Vagner, koji je takođe godinu dana proveo u Srbiji kao student Istorije i Političkih nauka Jugoistočne Evrope. On je po završetku svog boravka u Srbiji, gde se upoznao sa Martinom i Vladimirom, otišao u Sankt Peterburg, ali se nije dugo zadržao, te se ponovo vraća da živi i završi Političke studije Jugoistočne Evrope u Beogradu – tamo će sa kratkom pauzom živeti još dve godine.

- Erik Vagner, član SPOJI iz Nemačke, svojim komentarom zaključuje predavačko veče -

Kao vrlo lepu završnu reč Erik je rekao: „Smatram da je za svakog dobro da jedno vreme provede u nekoj stranoj državi i kulturi. To je pogotovo bitno za ljude iz zemalja poput Nemačke ili Austrije u kojima žive mnogi stranci. U Nemačkoj se često starije osobe žale na to kada čuju druge ljude da govore na svom maternjem jeziku, a dok sam bio u Srbiji, video video sam kakav je to čudan osećaj kada pričam sa svojim nemačkim prijateljima ali na nekom drugom jeziku, a ne na mom maternjem. Život u inostranstvu bi svakome pomogao da se nakon tog iskustva malo bolje ophodi prema drugima i da naše društvo postane tolerantnije.“

Srpska pravoslavna omladina Inzbruk (SPOJI) ovom prilikom još jednom zahvaljuje svim gostima ove predavačke večeri u nadi da smo uspeli da kroz pet skoro potpuno različitih uglova predstavimo mogućnosti i utiske života u Srbiji, kako bi podstakli na razmišljanje o ovoj, pogotovo u današnje vreme, veoma bitnoj temi. Svim donatorima te večeri, koji su doprineli tome da se na kraju sakupi skromni humanitarni prilog u visini od 81,70 evra za socijalno ugrožene višedetne porodice na Balkanu, takođe upućujemo veliko hvala u ime svih porodica kojima je potrebna pomoć i nadamo se ćemo svi zajedno širiti saznanja i zaključke ove večeri u našim okruženjima.

SPOJENI SMO JAČI!

https://www.facebook.com/pg/spoji.org/photos/?tab=album&album_id=10154779320452704